Jovana Mladenović brine o sinu dan i noć.
Njen 12-godišnji Jakov je potpuno slep zbog distrofije mrežnjače oka, pa ova Nišlijka radi 24 sata, 365 dana u godini.
Međutim, njen trud je sve do sada bio formalno „nevidljiv“.
Zbog nege koju pruža sinu morala je da napusti posao, pa tako i da se odrekne plate.
Za nju i mnoge sa sličnom sudbinom, taj status bi mogao da se promeni posle usvajanja Zakona o roditeljima negovateljima u Skupštini Srbije.
„Borba“, kako je Jovana opisuje, počinje kada je Jakov imao 11 meseci, kada mu je postavljena dijagnoza.
„Morala sam da sebe da stavim u drugi plan“, kaže za BBC na srpskom.
Pet godina je bila na bolovanju kako bi brinula o sinu, a onda je dala otkaz na dotadašnjem poslu.
„Kao kada se čovek ili životinja nađu u opasnosti, pa celu snagu mora da usmeri na to da preživi.
„To ni psihički, ni fizički nije lako, verujem da će me nekad skupo koštati zdravlja, ali to je moja misija – da ga osposobim za život koliko je moguće“, priča.
Čak 95 odsto domaćinstava u Srbiji ima troškove povezane sa negom bližnjih, pokazalo je istraživanje Kancelarije Ujedinjenih nacija za rodnu ravnopravnost i osnaživanje žena u čije rezultate je BBC imao uvid.
Svaki treći ispitanik ne uspeva da obezbedi neophodnu negu članu porodice, a svako treće domaćinstvo je zato primorano da smanji osnovne troškove, pokazuju rezultati.
Istraživanje, u kojem su učestvovali ispitanici iz 1.000 domaćinstava, pokazalo je i da žene prosečno obavljaju 2,6 puta više neplaćenog rada u oblasti nege od muškaraca.
U Srbiji je porodica osnovna jedinica socijalne zaštite i primarno je odgovorna za zbrinjavanje članova“, kaže Ana Bilinović Rajačić, vanredna profesorka Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, za BBC na srpskom.
Država se posmatra kao sekundarna i „deluje tek kada porodica više ne može“, upozorava ona.
Iako sistem ne nameće obavezu staranja porodici, na ovaj način je pretpostavlja i ne nudi realnu i održivu alternativu, dodaje.
„Time se indirektno vrši pritisak na žene da napuste tržište rada ili se angažuju na prekarnim (nesigurnim) poslovima kako bi brinule o članovima porodice, da usklađuju profesionalni život sa zahtevima nege, često na štetu sopstvene karijere ili zdravlja“, ukazuje profesorka.
Kada se govorilo o nezi deteta, u porodici Jovane Mladenović odlučili su da se ona odrekne karijere.
„Znate da živimo na Balkanu i kakav je naš mentalitet, pa žena možda bude i okrivljena i pripisuje joj se odgovornost za stanje deteta.
„Očevi malo teže prihvataju da imaju dete sa problemom i teže se bore, a lakše odustaju“, priča ona.
Ponekad se zbog takve pozicije oseća „manje vrednom“, iako potpuno posvećivanje sinu nije bio izbor, već neminovnost, dodaje.
„Nije da ne želimo da radimo, već stvarno ne možemo, jer o našoj deci nema ko drugi da se brine.
„Ponekad se osećam nemoćno“, kaže Jovana.
Stotinama kilometara severnije, u Pančevu, 60-godišnja Biljana Ševo je u sličnoj situaciji.
Brine o staroj i nepokretnoj majci, koja je pre pet godina imala moždani udar i od tada je potpuno zavisna od nje.
„Prvo je bila u bolnici, pa u banji, a kada se vratila bila je kao živi leš – nije mogla ni da priča, ni da se hrani, imala je rane na koži od ležanja.
„Tada počinje borba“, kaže Biljana za BBC na srpskom.
Majku je učila da govori i jede tokom oporavka, a svakodnevno joj kuva, presvlači je, kupa, daje terapiju i pomaže pri vršenju nužde.
„Nisam negovateljica i ništa o tome nisam znala, ali sada ponekad imam utisak da sam za ovih pet godina završila i za negovateljicu i medicinu“, kaže Ševo sa osmehom.
Biljana je po struci frizerka, ali od kada je preuzela brigu o majci ne radi stalno, već „tek ponekad ošiša neku od starih mušterija“.
Negea majke gotovo potpuno pada na nju, a tek povremeno ima pomoć članova porodice.
„Ova obaveza postoji 24 sata, iako ne provedem sve vreme tik pored nje, osim kada je baš loše.
„Najteže je njoj koja je u krevetu, odsečena od sveta, ali nije lako ni meni koja sam stalno uz nju“, priča Biljana.
Biljaninu i Jovaninu sudbinu dele mnoge žene u Srbiji, ali i širom sveta.
Žene globalno obavljaju tri četvrtine neplaćenih poslova staranja, odnosno 76,2 odsto od ukupnog broja uloženih sati.
Nijedna zemlja na svetu ne odlikuje se rodnom ravnopravnošću u tom domenu, kaže profesorka Bilinović Rajačić.
„U proseku, žene posvećuju 3,2 puta više vremena neplaćenim poslovima staranja, na koje troše 4 sata i 25 minuta dnevno, naspram jednog sata i 23 minuta za muškarce“, navodi konkretne podatke Međunarodne organizacije rada (ILO).
Od 1997. do 2012, rodni jaz se smanjio za samo sedam minuta u 23 zemlje za koje su dostupni podaci.
Tim tempom, biće potrebno 210 godina da se taj jaz premosti, objašnjava profesorka.
Rodna neravnoteža u Srbiji je proizvod spleta „ideologije familizma, patrijarhalnog kulturnog obrasca, institucionalnih ograničenja i specifične tranzicione dinamike“, naglašava Bilinović Rajačić.
Idelogija familizma je prisutna u posttranzicionim društvima i pretpostavlja da negu primarno pruža porodica, a ne sistem.
Neformalna nega je neprofesionalna pomoć i podrška prevashodno članova porodice i bližnjih onima koji ne mogu samostalno da brinu o sebi.
„U kontekstu nestabilnog tržišta rada i niskih primanja, mnoge porodice procenjuju da je ‘jeftinije’ da žena ostane kod kuće ili radi skraćeno radno vreme, nego da plaćaju komercijalne usluge nege, koje su takođe često rodno radzvojene i slabo plaćene“, kaže Bilinović Rajačić.
U patrijarhalnom kulturnom obrascu staranje o članovima porodice nije predstavljeno kao posao ili veština, već „prirodni, biološki determinisan ‘dar’ ili obaveza žene“, naglašava.
Time se nega svodi na „majčinski instinkt“ ili „urođenu empatiju“, čime se obezvređuje, smatra profesorka.
„Dokle god se nega smatra ‘ljubavlju’, a ne radom, ona je isključena iz produktivnosti i prepuštena ženama.
„Sistem računa na ženski neplaćeni rad kao na nešto besplatno – kada država ne izgradi vrtić ili gerontološki centar, ona zapravo ekonomski eksploatiše vreme i energiju žena unutar porodice“, objašnjava u pisanom odgovoru za BBC.
U konzervativnim društvima poput srpskog, upućivanje članova porodice na institucionalno staranje, poput boravka dece u jaslicama ili starih u gerontološkim centrima, često su stigmatizovani.
Smatraju se „’izdajom’ porodične lojalnosti ili neuspehom međugeneracijske solidarnosti“, pa u takvoj atmosferi izostaje pritisak na državu da ulaže u ovakve usluge, dodaje Bilinović Rajačić.
„Ujedno, postoji duboko uverenje da ‘stranac’, odnosno institucija, nikada ne može da pruži negu kao član porodice.
„Sistemski gledano, to je opasna zamena teza koja opravdava izostanak investicija u javne servise“, ukazuje profesorka.
Kako izgleda život roditelja dece sa retkim bolestima:
Do druge polovine 20. veka, aktivnosti nege ostajale su u domenu privatnosti i porodice, kao prevashodno zaduženje žena, sve dok feministički pokreti tokom 1960-ih i 1970-ih nisu doprinele njihovom prepoznavanju kao legitimnog oblika rada, piše u naučnom radu Trougao ili dijamant nege? Slučaj nege dece i starih u Srbiji.
Autorke Natalija Perišić i Marina Pantelić, profesorke socijalne politike na Fakultetu političkih nauka, prepoznaju tri kategorije intervencije države u pomoći negovateljima: vreme, novac i usluge.
Navode i primere: vreme se nadoknađuje plaćenim odsustvima na poslu, novac direktnim primanjima, a usluge se pružaju u obdaništima ili gerontološkim centrima.
Zakon o socijalnoj zašititi ljudima kojima je potrebna svakodnevna pomoć omogućava usluge poput dnevnog boravka ili pomoći, kao i podrške za samostalni život, kao što su lični asistenti ili pratioci i usluge smeštaja u ustanovama.
Savetodavno-terapijske i socijalno-edukativne, kao i usluge procene i planiranja, na raspolaganju su i njima i njihovim porodicama, propisuje zakon.
Mogu da računaju i na dva tipa novčanih davanja: dodatak za pomoć i negu drugog lica i pomoć za osposobljavanje za rad – smeštaj u dom učenika, odnosno studenata ili internat, kao i troškova prevoza.
Naknada za pomoć i negu drugog je u Srbiji 37.218,46 dinara, a prima je oko 87.000 korisnika.
Iako ne zavisi od visine primanja, na nju imaju pravo samo nepokretni, slepi, ljudi na dijalizi i oni koji bez tuđe pomoći ne mogu da se hrane, oblače i kreću po kući.
Majka Biljane Ševo dobija ovu pomoć, koja im omogućava da pokriju makar deo troškova nege.
„Sa njenom penzijom i tuđom negom ukupno ima oko 60.000 dinara i to stvarno pokriva sve svakodnevne troškove, poput pelena, maramica, krema, lekova.
„Hranu ne ubrajam, jer jede što i suprug i ja, a kada mora da dođe lekar, za to dodajem ja – fizioterapeut nam je dolazio godinu i po dana i potrošili smo oko 320.000 dinara“, objašnjava Biljana.
Ovakva novčana podrška je „neophodna“, ali ima ograničene efekte, ukoliko mreža usluga nije dovoljno razvijena, kao što u Srbiji nije, naglašava Miroslav Brkić, profesor Fakulteta političkih nauka (FPN) u Beogradu, za BBC.
„Podrška sistema nije dovoljna, tim pre što postoji nesklad između zakonskih odredbi i primene u praksi, posebno u oblasti usluga.
„One su neravnomerno razvijene, postoje opštine koje nemaju nijednu ili samo jednu uslugu“, kaže on.
U posebno nepovoljnom položaju su negovatelji u selima, naročito udaljenim, ukazuje.
„Njima praktično nisu dostupne usluge socijalne zaštite u zajednici“, objašnjava Brkić.
Skupština Srbije usvojila je i Zakon o roditeljima-negovateljima i negovateljima, koji za njih propisuje mesečnu naknadu od 65.000 dinara, uz uplatu doprinosa za zdravstveno, penzijsko i invalidsko osiguranje.
Zakon bi „trebalo da doprinese stabilnijim prihodima i radno pravnom statusu roditelja negovatelja“, a slične zakone u Evropskoj uniji imaju samo Slovenija i Hrvatska, kaže Brkić.
„Ipak, o efektima i potpunoj primeni zakona, možemo da govorimo tek kad prođe određeno vreme“, dodaje.
Zakon bi mogao da donese koristi Jovani Mladenović koja dosad nije imala nikakva lična primanja, dok je njen maloletni sin mogao da računa na naknadu za tuđu negu i ličnog asistenta u školi.
„To je stvarno neophodno za veliki broj roditelja i volela bih da verujem da će nam u budućnosti biti bolje“, naglašava ona.
Ali novi akt neće doneti promenu Biljani Ševo.
Ona je sa porodicom odlučila da majku prebaci u dom za stare.
Majka će i dalje moći da računa na nadoknadu za tuđu negu i sopstvenu penziju, što je dovoljno da se plati smeštaj u većini državnih domova za stare, dok su privatni gerontološki centri uglavnom skuplji.
„Odlučili smo tako na njenu inicijativu, iako uopšte nije bilo lako.
„Kada sam u Centru za socijalni rad predala papire, ceo taj dan sam preplakala.
„Ovako smo i ona i ja odsečene od sveta, a u domu će imati društvo, moći ću da je posećujem, ali i da imam sopstveni život i da radim“, priča Biljana drhtavim glasom.
BBC na srpskom je od sada i na TikToku, pratite nas OVDE.
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
(BBC News, 07.23.2026)
PROČITAJ VIŠE SA IZVORA — naslovi.net