Dragana Trifković: Litijumska groznica preti da opustoši Srbiju (prvi deo)

Rio Tinto se na terenu ponašao kao da zabrana iskopavanja litijuma nikad nije doneta

Ustavni sud Srbije poništio je 11. jula Uredbu o prestanku važenja Uredbe o utvrđivanju Prostornog plana područja posebne namene za realizaciju projekta eksploatacije i prerade minerala jadarita „Jadar“, pod obrazloženjem da je Vlada Srbije donošenjem takve odluke „prekoračila granice svoje nadležnosti“.

Podsetićemo se da je pre više od dve godine Vlada Srbije na čelu sa predsednikom Brnabić, stopirala projekat „Jadar“ nakon masovnih protesta građana u mnogim gradovima i mestima Srbije. Ipak nakon toga Brnabić je, kao i Vučić, izjavljivala da to nije dobra odluka i da se njome blokira razvoj Srbije.

Očigledno je da se radi o usaglašenim potezima otuđenih institucija (Ustavni sud Srbije, Vlada Srbije, predsednik Srbije, Skupština Srbije i dr.) kojima rukovode kadrovi obučavani na Zapadu i koji su na rukovodeća mesta došli upravo razvojem karijere uz podršku zapadnih centara moći. U tom smislu građani Srbije ne mogu da očekuju pristup ovim institucijama, koje se ne rukovode državnim i nacionalnim interesima, već ličnim interesima pojedinaca, kao i interesima mentora sa Zapada. Ova izgrađena mreža uticaja unutar srpskog sistema, može se nazvati i „duboka država“.

Dakle namere igre (prebacivanje lopte iz jedne u drugu instituciju) su sasvim jasne, a one su da se udovolji zapadnim interesima omogućivanjem eksploatacije prirodnog bogatstva Srbije, bez obzira na katastrofalne posledice koje projekat „Jadar“ može da ima po Srbiju.

Potrebno je naglasiti da anglo-australijska kompanija Rio Tinto istražuje područje sliva reke Jadar od 2004. godine, za šta je dobila saglasnosti tadašnje i svih narednih Vlada, ali je ugovor o saradnji u vezi sa implementacijom projekta „Jadar“ potpisan u vreme sadašnjih vlasti i to 24. jula 2017. godine (potpisao je ministar Antić u ime Vlade Srbije). Sa tim u vezi tvrdnje Aleksandra Vučića da je ugovor o saradnji sa Rio Tintom potpisala prethodna vlast su neistinite, kao i tvrdnje da je prethodna vlast potpisala anti-ustavne dogovore o Kosovu i Metohiji (Briselski i Vašingtonski dogovor, kao i prihvaćeni Ohridski sporazum o kojima se Ustavni sud Srbije ne oglašava) ili strateške dogovore sa NATO (SOFA sporazum i IPAP).

Planovi o eksploataciji litijuma u Srbiji nastali su pre više decenija

Iako je Rio Tinto relativno skoro privukao pažnju javnosti u Srbiji, ova kompanija aktivno je pripremala realizaciju projekta iskopavanja i ekstrakcije litijuma u Srbiji dugo godina. Naime iako neki izvori navode kako je Rio Tinto pronašao mineral jadarit u Srbiji 2004. godine, to ne odgovara istini. Ovaj do tada nepoznati mineral pronašla je grupa naučnika sa Rudarsko-geološkog fakulteta u Beogradu, na čelu sa profesorom Jelenom Obradović osamdesetih godina prošlog veka. Pronalazači minerala su objavili nekoliko stručnih radova u međunarodnim časopisima na tu temu, što je odmah privuklo pažnju eksploatorske kompanije Rio Tinto. Ubrzo nakon toga predstavnici te kompanije došli su u Beograd i sastali se sa naučnim timom sa Rudarsko-geološkog fakulteta.

Nenad Grubin, jedan od članova istraživačkog tima ubrzo je skromnu platu fakultetskog profesora zamenio visoko plaćenim funkcijama u Rio Tintu i postao angažovani lobista ove kompanije. Još 2001. godine Rio Tinto je otvorio predstavništva u Beogradu i Banja Luci, što potvrđuje i sam Grubin: „U proleće 2001. godine osnivali smo predstavništva „Rio Tinto Grupe” u Beogradu i Banjaluci. Ja sam do tada već otišao s fakulteta. Voleo sam nastavu i nauku, ali mi je proradio poslovni i istraživački duh, pa sam prešao u „Rio Tinto” i postao direktor u SR Jugoslaviji i Republici Srpskoj“.

Dezinformisanje javnosti o tome da je Rio Tinto navodno pronašao mineral jadarit verovatno ima za cilj da opravda projekat „Jadar“ sa gledišta interesa firme, odnosno ubedi javnost u Srbiji da ova kompanija ima puno pravo na eksploataciju jadarita. Ono što se može zaključiti iz dostupnih informacija, to je da je Rio Tinto, ili bolje reći zapadni centri moći koji stoje iza ove kompanije (britanska kruna kroz transnacionalnu korporaciju) napravili planove za eksploataciju litijuma u Srbiji pre više decenija, u skladu sa sopstvenim strateškim planovima vezanim za energetsku tranziciju (automobilske industrije na električna vozila). Zakonodavstvo u Srbiji je odavno počelo da se usklađuje sa takvim planovima i potrebama transnacionalnog kapitala. Prema podacima Rio Tinta: „Lokalne vlasti Loznice su izvršile izmene i dopune prostornog plana opštine kako bi ga uskladile sa već usvojenim prostornim planom za područje posebne namene projekta Jadar, koji je ranije usvojen Uredbom Vlade.

Poljoprivredno zemljište je reklasifikovano u građevinsko, izmeštene su železničke pruge i promenjeni planovi gasovoda. Sve to i pre nego što je projekat dobio potrebne dozvole“. Praktično mi se nalazimo u završnoj fazi realizacije ovog projekta koji će očigledno, bez obzira na veliki otpor apsolutne većine građana Srbije, postati ostvariv.

Zbog čega je ovaj projekat toliko važan za zapadne centre moći, kako za Britaniju, tako i za SAD, EU, Nemačku? – Zbog velikog interesa koji se uklapa u ostvarivanje strateških planova političkih predstavnika transnacionalnih korporacija. Ali osnovno pitanje je koji je interes Srbije ili pre, koje negativne posledice po Srbiju ima ovaj projekat, za koji nas domaći predstavnici transnacionalnog kapitala (političari, biznismeni, angažovani naučniici, analitičari i dr.) ubeđuju da je razvojna šansa Srbije. Zbog čega je litijum uopšte postao toliko važan?

Srbija nije u vrhu svetskog ranga po rezervama litijima, čak nije ni vodeća u Evropi

Potražnja za litijumom naglo se povećala poslednjih godina opredeljivanjem Zapada za takozvanu „zelenu politiku“ ili „zelenu tranziciju“ koja podrazumeva i razvoj automobilske industrije električnih vozila sa litijujm-jonskim baterijama, umesto dosadašnjih vozila sa unutrašnjim sagorevanjem koja koriste fosilna goriva. Hitna potreba za razvojem industrije litijuma rezultirala je takozvanim brzim rudarstvom, najveće rudarske kompanije pokrenule su velike „kampanje“ u potrazi za novim nalazištima, kao i za razvojem tehnologija za ekstrakciju litijuma. Prema Geološkom zavodu Sjedinjenih Država Bolivija ima najveće rezerve litijuma na svetu – 21 milion tona, a slede Argentina (19,3 miliona tona), Čile (9,8 miliona tona), SAD (9,1 miliona tona), Australija (7,3 miliona tona), Kina (5,1 miliona tona), Demokratska Republika Kongo (3 miliona tona), Kanada (2,9 miliona tona), Nemačka (2,7 miliona tona), Meksiko (1,7 miliona tona), Češka (1,3 miliona tona) i Srbija (1,2 miliona tona). Nalazišta litijuma ima još u svetu u Austriji, Francuskoj, Portugaliji, Rusiji, Ukrajini, Kazahstanu, Zimbabveu, Finskoj, Brazilu i dr. Što se tiče proizvodnje rude litijuma na svetskom tržištu tu vode (podaci za 2022. godinu) Australija (61 hiljada tona godišnje), Čile (39 hiljada tona godišnje) , Kina (19 hiljada tona godišnje), Argentina (6,2 hiljada tona godišnje), Brazil (2,2 hiljada tona godišnje), Zimbabve (800 tona godišnje), Portugal (600 tona godišnje), Kanada (500 tona godišnje). Kao što se vidi iz priloženog, Srbija nije u vrhu svetskog ranga po količinama rezervi litijuma, a čak nije ni vodeća u Evropi. Međutim građani država EU imaju veliki otpor prema otvaranju površinskih kopova zbog nedopustivog zagađenja životne sredine zemljoradničkih područa. EU trenutno ne proizvodi litijum i potpuno je zavisna od uvoza ove rude, uglavnom iz Kine. Male količine rude koje su eksploatisane u Portugaliji, dovele su do političke krize u toj zemlji i pada vlade prošle godine. Portugalski premijer Antonio Kosta, podneo je ostavku nakon što je osumnjičen za korupciju u vezi sa koncesijama dodeljenim za rudnike litijuma. Tome su prethodili protesti stanovnika planinskog sela Kovas do Barozo na severu ove zemlje gde je planirano da se prošire površinski kopovi za eksploataciju litijuma.

EU je donela odluku koja predstavlja važan korak u ostvarivanju Evropskog zelenog dogovora, kojom se osigurava da će sva nova vozila registrovana u Evropi imati nultu emisiju (CO2) do 2035. godine, što će Evropljanima obezbediti čistiji vazduh[viii]. Ministri energetike Evropske unije odobrili su zakon koji od 2035. dozvoljava registraciju samo automobila koji ne emituju gasove štetne po klimu. Automobili koji imaju motore sa unutrašnjim sagorevanjem biće izbačeni iz upotrebe.

Vodeći svetski proizvođači električnih automobila su Kina i SAD, a Evropa, posebno Britanija ima cilj da postane konkurentna na svetskom tržištu. Iz tog razloga nezavisna proizvodnja je strateški cilj za koji je neophodno da se obezbedi proizvodnja litijuma u Evropi tj. da se diverzifikuju lanci snabdevanja od dominantnog proizvođača Kine.