Vratiće se ako Mesija „preživi“ izbore
U mom dalekom detinjstvu, u rurarnim sredinama u kojima smo po uskim dvorištima ukorenjivali naše male živote, o svetu se saznavalo samo iz starih knjiga i putopisa, i novina koje su stizale retko.
Piše: Radiša Dragićević
Iz tih izvora, i te perspektive, često se na daleke narode, od onih na Andima, preko onih sa niskom banana oko bedara, ili u karavanima kamila, do istočnjačkih, gledalo sa izvesnom dozom nipodaštavanja. Među njima i na onaj mnogoljudni narod, omeđen Pacifikom i zidom za koji su oni koji su hodali mesečevom prašinom tvrdili da se vidi iz svemira.
I ne samo geografski, nego u svakom smislu, počev od kulturološkog, svetlosnim godinama smo bili udaljeni. Ta oniska i gusta masa na biciklama, uniformisana i istolika, sa Maovim crvenim knjižicama u džepu (Maovi citati, koji su imali funkciju božjih zapovesti), na neki način samoizopštena od sveta, o kojoj smo tako malo saznavali, sem da je u saglasju sa Albancima – jedino nam je možda sličila eksperimentalno: ona sa kulturnom revolucijom; mi sa samoupravnim socijalizmom, mada su posledice suprotne.
Da, Amerikanci su najpre sa teniskim lopticama stigli u Kinu, tačno na dan kad smo mi obeležavali 30 godina bombardovanja naše prestonice. U stvari, nisu u pravom smislu stigli, već su skoknuli iz Japana, gde je održavano Svetsko prvenstvo. Četiri meseca potom, u tajnosti je sleteo nenadmašni diplomata Henri Kisindžer, a poslednjih dana februara 1972. doleteo je Ričard Dik Nikson, i nakon četvrt veka je počeo proces normalizacije, što je (kako se ispostavilo) i početna stepenica uspona Kine do danas, reklo bi se – do trona, mada ne tako glatko: Hua Guofeng, Deng Sijaoping, Đang Cemin i Hu Đintao, samo su „prečke“ na merdevinama do jednog od sadašnjih svetskih careva, Si Đinpinga, našeg „čeličnog brata“ Sija, koji je prvi prihvatio u „čelični poluzagrljaj“ našeg Mesiju, nakaradnog cara Šćepana.
Mi smo se malo duže od Amerikanaca inatili sa Kinom, odnosno ona sa nama, smatrajući nas neprijateljima. I mada je delegacija KPJ 1955. posetila Kinu, a u jesen 1956. je bio i Ivo Andrić – odnosi nisu otopljeni, sve do posete Tita Kini, 1977, nakog čega je usledilo više uzvratnih poseta državnih zvaničnika. Pomak je, ipak, najvidljiviji u vreme posete Mire Marković, s proleća 1997. godine – zvanično, radi promocije njenih knjiga; nezvanično, radi uspostave čvrstih ideoloških veza njenog JUL-a sa kinesko
m Komunističkom partijom.
I pre no što se angažovala na stvaranju trgovačke „Kineske četvrti“ u Beogradu, širom Srbije su stigli sitni kineski trgovci i u zapećcima varoši počeli da otvaraju svoje male radnje, nemirisne i siromašne sadržajem robe. Prvu takvu video sam u Kruševcu, kada je jedna od mojih kćeri išla da primi Zlatnu kacigu za đački uzrast – u izlogu je stajala je velika košarkaška lopta, sa cenom koju sam (uprkos tadašnjoj nemaštini) mogao da priuštim. Lopta je u našem stanu posle „mirisala“ danima, pa je žena morala da je izbaci na terasu.
Prva kineska radnja u Boru je otvorena u centru, preko puta moje kancelarije. Bez kola, krenuvši po kiši kući, svratio sam i od prodavačice koja se jedva videla iza kase kupio kišobran. Raspao se do stana. Mlađa kći je u istoj radnji kupila fen – koristio ga je samo jednom sin, i više nije bio upotrebljiv. Starija kći je kupila peglu za kosu, koja joj je umalo ekslodirala u ruci. Takvi su bili počeci, pre četvrt veka, dok se stiglo do robnih kuća sa kvalitetnim izborom.
I sada dolazi najživopisnije: pre manje od pola veka, u borskom listu Kolektiv, u broju 876 iz 1980. godine, na 3. strani je vest da su čelnici Basena Bor primili „žutu“ delegaciju, da ih pouče eksploataciji crvenog metala (bakra), i sa njima „uspostavili saradnju izradom idejnog projekta, sa ponudom za kompletnu izgradnju rudnika bakra Lala u provinciji Čang Ši, kao i spremnost da Basen Bor eventualno preuzme projektovanje i izgradnju metalurških pogona za proizvodnju bakra u ovoj zemlji“…
Moja fabrika (FOD) je, primerice, u ugovorenom roku, uspešno, po sistemu „ključ u ruke“, završila rudnik bakra „Ćao Pato“ u Burmi, sa kompletnom pratećom strukturom, i izvršila obuku kadrova…
Kada i gde smo zamenili uloge (preobrazili se), šta smo mi to znano zaboravili, a oni naučili – rezultanta je da je naše zlato i bakar (i srebro i sijaset sekundarnih proizvoda, i hotel na Borskom jezeru) prešlo zauvek u ruke „žute braće“ za buduće vekove. Ili čak milenijume.
U vremenu kada su bakar i zlato na vrhuncu svojih vrednosti, mi „žutoj braći“ za sitne pare prodajemo najveća bogatstva, i hvalimo se kako svoje kupujemo od njih. Prodali smo u bescenje sopstvenu zemlju, za koju se lila krv naših predaka. Za dugove koje su nam „žuta braća“ nametnula predaćemo (prodaćemo) im još mnogo toga najvrednieg, i biti do kraja podjarmljeni, kolonizovani kao nikada u svojoj istoriji, bez nade da ćemo ikada u budućnosti skinuti jaram. Turke, koji su nas podjarmili sabljom, sabljom smo (nakon pet vekova) i oterali – za ove, koji su nas podjarmili sitnom valutom (za manju u njihovoj zemlji usmrćuju na javnom mestu), novca da ponovo otkupimo naše, odnosno pustinju iza njih, nećemo imati ni za pet vekova…
Da, na ovom tlu, i ja imam parče (i veće od toga) zemlje – na žalost predaka, zapušteno. I mogao sam da ga dam i besplatno nekome da ga koristi, da ubire plodove od njega, da sam imao kome, da moje selo nije pred gašenjem. Ali razlika u davanju između mene i našeg Mesije je u tome što se na mojoj njivi može uvek iznova i iznova zasejavati (i ostaće moja, neprodata), a iza njegove prodaje (predaje) ostaje samo pustoš.
I tu, u Boru i Majdanpeku, neće stati. Već su izrovali oko Zaječara – istina, juče su (verovatno zbog mogućih izbora) nestali otud, pokupili mašine, poskidali table na kineskom. Ali, vratiće se ako Mesija „preživi“ izbore.
Naravno, većina nije protiv da tu nekada i bude rudarenja, ali našeg – stručnog, kontrolisanog, zdravog.
Ako se ikada vratimo u ono rasuđivanje, u onu stručnost, u ono znanje u čemu smo doskora prednjačili, pre preobraženja.