Školski primer skupštinskog „klepetala“ je Marko Atlagić, formalno doktor nauka, formalno (umirovljeni) profesor univerziteta, formalno predsednik skupštinskog Odbora za obrazovanje, ranije formalno član Saveza komunista i šta još sve ne, koji je pre neki dan prevazišao sebe.
Piše: Dejan Milić
Ravno 157 godina i jedan mesec od Namesničkog ustava (koji je Narodnu skupštinu prvi uredio kao predstavništvo sa značajnom raspravnom funkcijom), tekuće skupštinsko zasedanje dokaz je temeljnog pretvaranja Narodnog predstavništva iz doma slobodne, ozbiljne, opštekorisne reči u razastrtu, ukrpljenu vašarsku šatru za verbalni rat onih koji, u trenutnoj (varljivoj) političkoj snazi, žele da dominiraju, i onih drugih koji, u borbi za politički uspeh, imaju potrebu da efektiraju.
Raspravno parlamentarno načelo u takvoj konstelaciji političkih aktera s njihovim „nultim“ stepenom parlamentarne etikecije prestaje da nudi ma i privid utiska ikakve korisnosti. Plenarna sala pretvara se, iz saziva u saziv, u oglednu verbalnu „pljuvaonicu“ i „ljubionicu“, u kojoj se naizmenično rafalno pljuju politički „neprijatelji“ i rafalno ljubi zadnjica onoga od koga se očekuje milost za nov poslanički mandat. (A to nije narod.)
U govornom survavanju našeg parlamentarizma prednjače, logično, poslanici vladajuće partije, ako ni zbog čega drugog, ono zbog brojnosti kojoj sleduje više minuta za verbalni „shooting“. Govorničkih „pucača“, razume se, ima i kod onih „drugih“, jer kakva bi bila opozicija bez svojih lajavaca?
Među svima njima, najrevnosniji egzekutori skupštinske reči su pokvarena „klepetala“, navijeni govornički pajaci, logorejom teško obolele individue opasne ne zbog bogatog obrazovanja i vrsnog rasuđivanja, ni usled besprekornog govorničkog dara (jer sve to kod njih uvek izostaje), nego zato što ih nije stid da izgovore ma i najgoru gadost.
Tim istrajnim guračima srpske skupštine u ambis ništa nije sveto. Upravo ništa, osim potrebe da dokažu odanost, ne bi li što duže ostali u mandatu. Iako nisu produkt samo ovog vakta, iako ih je svako vreme i stvaralo i prepoznavalo (setimo se: Raka i Bidža bili su logoreični „vitezi“ izvornog SPS, demokrate su koristile govornu neotesanost ranijeg Marjana Rističevića…), ovi su 2.0 „klepetala“. Od njih može da se čuje najneverovatnija gadna reč, najpodliji govornički konstrukt. I da ih to ič ne uzdrma, da im ič ne prekine sladostrašće dežurne „zle žene“ parlamenta.
Školski primer skupštinskog „klepetala“ je Marko Atlagić, formalno doktor nauka, formalno (umirovljeni) profesor univerziteta, formalno predsednik skupštinskog Odbora za obrazovanje, ranije formalno član Saveza komunista i šta još sve ne, koji je pre neki dan prevazišao sebe.
U govorničkoj papazjaniji sročenoj da bude i divljenje rebalansu budžeta i panegirik prvom i ostaloj nekolicini prvih svoje partije i podrška nameri crkve da upravlja naukom i verbalna („govnjiva“) motka za obračun s političkim oponentima, doajen svih „klepetala“ je pokušao da posvađa ono što se ne sme svađati. Prolivajući bujice somnabulnih reči o svetosavskom obrazovanju i pravoslavnom vaspitanju on je, jedva sričući napisano, izneo zapanjujuće nenaučnu tezu da je prosvetiteljski put Dositeja Obradovića protivan prosvetiteljstvu Rastka Nemanjića.
Kloparajući plenarnom salom Narodne skupštine i kanalom RTS2 između 13.25 i 13.40 poslepodne, car „klepetala“ uspeo je da pripiše u sramotni parlamentarni bilans reči: „Drugi put je Dositeja Obradovića… To je put čoveka koji je odbacio istinsku prosvjetu svetosavsku, pa se uhvatio lakomisleno i površno zapadnog navodnog prosvjetiteljstva. Time je širom otvorio vrata svim kulturnim i ideološkim izmima, a to znači: kapitalizmu, liberalizmu, globalizmu… sekularizmu, individualizmu koji su nam sa Zapada donijeli naši obeskorijenjeni intelektualci, s kojima smo ontološki razgrađivani posljednjih 150 godina.“ Ustvrdio je da su „opasnosti te naivnosti po sudbinu našega srpskoga naroda bile ogromne“. Ustvrdio i ostao živ. I neuzrujan.
Koliko je ta besmislena budalaština podla i štetna po srpski rod, ne treba objašnjavati. Dositej je, za ime Boga, stvorio našu prvu Veliku školu, Karađorđe ga je pozvao da bude prvi prosvetitelj moderne Srbije, visokoškolce je učio vrlini služenja Otadžbini znanjem i čestitošću, ali i vrlini pranja ruku pre jela i posle nužde. I takvog Dositeja napada Atlagić s radnom biografijom u kojoj su do „zaposedanja“ skupštinske govornice za neprekidno palamuđenje, moguće, najverodostojniji podaci da je bio komunista i, na osnovu toga, predsednik opštine Benkovac, pa, po komunističkom nacionalnom ključu, predsednik Republičke zajednice za nauku SR Hrvatske.
Dok je tu gde jeste da sa skupštinske govornice seme verbalnog zla razvejava do u početak XIX veka, čak i ka osnivačima moderne Srbije, dok za tako gnusni čin nije nikada sankcionisan bar običnom opomenom predsedavajućih skupštinskih sednica, Atlagić je nesumnjivo trenutno politički koristan svojoj političkoj opciji. Ali je i ta korist relativne prirode i vrlo varljiva.
Jer, setimo se, u Prvoj poslanici Korinćanima (10:23), apostol Pavle kaže: „Sve mi je dozvoljeno, ali nije sve korisno; sve mi je dozvoljeno, ali sve ne izgrađuje.“
Dositej je to znao. Većina nas ovde, izgleda, ne.
Autor je pisac monografije Srpski politički govor modernog doba