Sumnja je jedno, obaveštajna procena drugo, a dokazana odgovornost nešto sasvim treće.
U tradiciji real politke nema mesta za podele na „dobre“ i „loše“, na moralisanje I emocije. Gledaju se interesi, motivi, korist i cena. Ništa više od toga.
Prvo pitanje je uvek isto: kome to koristi?
Aerodrom u Lajpcigu ima jasan vojni značaj. Koriste ga nemačka vojska i NATO za prevoz opreme, a tamo je i baza Antonov Airlinesa koji vozi ukrajinski teret. Ako je Rusija zaista umešana, motiv je jasna poruka – evropska logistička pozadina nije nedodirljiva.
Ali postoji i druga strana medalje.
Zašto bi Moskva izvela operaciju koja joj, u slučaju otkrivanja, donosi samo nove sankcije, proterivanje diplomata i još jače zbijanje redova u NATO-u? Tu logika počinje da puca.
Sa aspekta real polirke posmatrano, ne može se unapred tvrditi ni da Rusija sigurno stoji iza toga, niti da joj takav potez nikako ne odgovara. Čak i da jeste umešana, to ne znači pripremu za rat sa NATO-om, već ograničenu akciju – testiranje budnosti, zastrašivanje ili podizanje cene zapadne pomoći. To jeste prostor hibridnog ratovanja.
Problem je u nečem drugom.
Danas je dovoljno da se pojavi neidentifikovani dron i već se, gotovo refleksno, pripisuje jednoj te istoj ruskoj operaciji. U atmosferi koja se graniči s panikom, sve se stapa u jedan narativ – pa ono što je tek pretpostavka počinje da važi kao utvrđena činjenica.
Motiv nije dokaz, iako se u političkoj praksi često tretira kao da jeste. Obrazac ponašanja može biti indikator, ali ne sme zameniti činjeničnu odgovornost. A politička izjava… ona je u tom lancu najslabija karika.
Možda iza napada u Lajpcigu zaista stoji Rusija. Možda i ne stoji. Ali između političkih formulacija poput „pretpostavljamo“ ili „podaci ukazuju“ i javno predočenih činjenica postoji provalija. I ta se razlika ne sme prenebregnuti samo zato što se ne uklapa u već projektovani narativ.
Kada procena postane naslov, a naslov presuda, od diplomatije ne ostaje mnogo. Izbrisati granicu između sumnje i dokaza znači svesno pristati na eskalaciju.
Priče o dronovima koje se lansiraju iz političkih kabineta nisu nimalo naivne. Lako postanu povod za podizanje uloga, proterivanje diplomata, zatvaranje konzulata i gašenje dijaloga.
To se jasno vidi i u najavama zvaničnog Berlina da će incident s dronom u Lajpcigu iskoristiti za pojačani pritisak i akcije protiv takozvane ruske „flote u senci“. Pritom se potpuno zanemaruju poruke koje su još pre toga (sredinom avgusta ove godine) stigle s drugog kraja sveta, tokom
Putinove posete Tihookeanskoj floti i Kurilskim ostrvima – poruke o spremnosti na asimetrične odgovore na globalnim pomorskim rutama. Kada se nedokazani incident u Saksoniji upotrebi za podizanje uloga na otvorenom moru, svesno se preuzima rizik da lokalna optužba u Evropi izazove reakciju na Pacifiku.
A kada se jednom zatvore vrata za razgovor, otvaraju se vrata za nešto mnogo gore. Eskalacija se ne događa u jednom potezu – ona se događa onda kada nestanu kanali koji su mogli da je zaustave.
Lako je iz udobne fotelje i pred kamerama donositi takve odluke. Ali rat i mir nisu simulacija. Oni koji su videli koliko košta stvarni sukob nemaju pravo da se oslanjaju na parole iza kojih ne stoje činjenice.
Iz dugogodišnjeg diplomatskog iskustva znam: kada se neproverene informacije jednom pretvore u političku platformu, povratak na racionalan razgovor postaje gotovo nemoguć. Zato realpolitika nikome na daje alibi, ali traži jedno – odgovornost prema činjenicama. Kada pretpostavka zauzme mesto dokaza, politika prestaje da bude ozbiljan posao i postaje opasna igra. A u takvim igrama retko ko prođe bez ožiljaka.
Ako postoji i najmanja šansa da se nesporazum reši razgovorom, ona se mora iskoristiti. Ne zato što je to naivno, ili, posledica straha nego zato što je jedino racionalno. Sve drugo je kocka sa tuđim životima.
Autor je ambasador u penziji