U Srbiji smo navikli da ono što je državno važno na kraju završi u „Službenom glasniku“, pa je utoliko zanimljivije što je baš usred izbornog perioda na njegovo čelo stigao Branislav Klanšček, doskorašnji predsednik Upravnog odbora RTS-a. On, naravno, rukovodi institucijom u čijem se glasilu objavljuje ukupan izveštaj o rezultatima parlamentarnih izbora. Ipak, mene manje zanima šta će Klanšček jednog dana objaviti, a mnogo više šta u „Službenom glasniku“ nikada neće pisati.
Neće tamo stajati da se oko Srbije upravo premeštaju figure na tabli mnogo većoj od naših 250 poslaničkih mesta, da je Zelenski pokrenuo Karpatsku osmorku u kojoj je i Srbija, da su među njenim prioritetima bezbednost, energetika, logistika i vojna mobilnost, da je nemački general Karsten Brojer izabran za sledećeg predsedavajućeg najvišeg vojnog tela NATO-a, niti da su dva mala ostrva, Perim kod Bab el Mandeba i Zmijsko ostrvo kod ušća Dunava, ponovo pokazala da jedan dobro postavljen kamen na karti ponekad vredi više od čitave divizije diplomata. Zato Karpatsku osmorku ne bih posmatrao onako kako nam je diplomatski servirana.
Formalno, ona nije „koalicija voljnih“. Međutim, da pred sobom gledamo njenu lajt varijantu dovoljno meku da u nju stanu Srbija, Mađarska, Slovačka i Austrija, koje ne žele da budu deo tvrđeg antiruskog bloka, a dovoljno široko postavljenu da u njenom meniju već imamo bezbednost, energetiku, logistiku, luke, železnice, puteve i vojnu mobilnost.
Gospoda u evropskoj diplomatiji odavno su usavršila jednu veštinu da što je stvar ozbiljnija, ime mora biti dosadnije.
Nekada su se pravili savezi, danas se osnivaju „formati“. Nekada su postojali vojni koridori, danas postoji „vojna mobilnost“. Nekada su velike sile tražile zone uticaja, danas „povezuju regione“. Meni je ipak draga stara škola kada Ukrajina usred rata okupi Poljsku, Rumuniju, Srbiju, Slovačku, Češku, Austriju i Mađarsku, a među prve teme stavi bezbednost i logistiku, ja gledam kartu pre nego saopštenje. Na karti se, za razliku od diplomatskog papira, mnogo teže laže. A karta nas vodi pravo na Dunav i Crno more.
Zmijsko ostrvo je malo, ružno i beznačajno sve dok se ne pogleda gde se nalazi.
Leži na prilazima ušću Dunava i pomorskim pravcima severozapadnog Crnog mora. Rusija ga je zauzela prvog dana rata 2022. i napustila četiri meseca kasnije. Nije tačno da se samim držanjem Zmijskog ostrva može „zatvoriti Dunav“, ali je isto tako naivno tvrditi da njegov položaj nema veliki vojni i logistički značaj.
Da je Moskva uspela da ga trajno zadrži, utvrdi i pretvori u ozbiljnu vojnu tačku, pitanje ukrajinskih dunavskih luka, Odese i plovidbe severozapadnim Crnim morem danas bi izgledalo drugačije. I tu dolazimo do Perima.
Na drugom kraju sveta, kod Bab el Mandeba, ponovo gledamo istu lekciju ne morate biti najveća sila na svetu ako sedite na mestu kroz koje svet mora da prođe. Možete imati američke nosače aviona, francuske avione, kineske baze, evropske misije i milijarde dolara vojne tehnologije, ali ako rakete i dronovi učine moreuz dovoljno opasnim, brodovlasnik ne čita geopolitičke deklaracije on čita polisu osiguranja i šalje brod oko Afrike.
U tome i jeste velika ironija našeg vremena. Zapad je decenijama objašnjavao da je tehnologija pobedila geografiju, a sada ponovo otkriva moreuze, luke, naftovode, železnice i ostrva.
Evropa želi da se oslobodi ruske energije, ali nafta koju kupi negde drugde i dalje mora nekuda da prođe. Kada se poremeti Saudijska Arabija, raste kineska potražnja za ruskom naftom kada postanu rizični Ormus i Bab el Mandeb, rastu transport i osiguranje kada Evropa odbije ruski barel, on ne ispari od stida zbog sankcija on ode u Kinu ili Indiju. Svetska trgovina ima tu nepristojnu osobinu da se ponaša prema ceni i geografiji, a ne prema saopštenjima Evropske komisije.
Istovremeno, 19. septembra nemački general Karsten Brojer izabran je za sledećeg predsedavajućeg Vojnog komiteta NATO-a i dužnost preuzima 2027. godine. On će predsedavati najvišim vojnim telom Alijanse i biti jedan od njenih glavnih vojnih savetnika. Nemačka istovremeno namerava dramatično da poveća vojne rashode, dok Vašington od Evropljana traži da sami preuzmu veći deo odgovornosti za odbranu kontinenta. Posle osam decenija tokom kojih je Evropa Nemcima objašnjavala da je njihova najveća istorijska vrlina da budu bogati, disciplinovani i vojno dosadni, sada ih ohrabruje da ponovo postanu vojno zanimljivi. To je ona vrsta suvog istorijskog humora koju bi verovatno najbolje razumeli Britanci naročito sada kada više nisu u Evropskoj uniji.
A Amerikanci?
Oni su, kao i obično, nešto praktičniji. Dok Evropa raspravlja o vrednostima, Vašington gleda Grenland, Arktik, energetiku, trgovačke puteve i vojne baze. Kada Boris Džonson kaže da Rusija treba da „pusti Ukrajinu“ kao što čovek pušta voljenu ženu, jer „ako se vrati, tvoja je“, čovek gotovo poželi da pohvali britanski sentimentalizam. Samo bi bilo pristojno da London, pre nego što drugima deli bračne savete, istu romantičnu formulu primeni na ostatke sopstvenog kolonijalnog nasleđa. Imperije su, izgleda, najveći pobornici prava na odlazak onda kada se odlazi iz tuđe kuće.
Zato Srbija ne sme da bude statista u tuđoj predstavi, niti gost koji je toliko oduševljen pozivnicom da nije pročitao program. Ako na Karpatima C8 danas jeste ekonomija, energetika, logistika i bezbednost, moramo pažljivo gledati šta će biti sutra. Ako je danas lajt koalicija voljnih, moramo znati gde je granica posle koje prestaje da bude lajt.
Srbija ima svoje interese, svoju vojnu neutralnost, svoj Dunav, svoje odnose sa Rusijom, Kinom, Evropom i Amerikom i nema nikakvu obavezu da tuđu geopolitičku arhitekturu prihvata samo zato što je upakovana u dovoljno otmen diplomatski rečnik. Lajt koalicije, uostalom, imaju jednu nezgodnu osobinu, lajt su samo dok velikima odgovara da takve budu.
I zato se vraćam „Službenom glasniku“.
U njemu ćemo jednog dana pročitati izborne rezultate, nova imenovanja, zakone, uredbe i odluke. Možda će nam sve biti uredno numerisano, zavedeno, potpisano i odštampano. Ali ono najvažnije neće pisati ni u jednom broju: da li je Srbija na vreme razumela da se svet ponovo deli po morima, rekama, ostrvima, energentima i koridorima; da je Perim veći od svoje površine, Zmijsko ostrvo važnije od svoje stene, Dunav širi od svog korita, a „regionalni format“ ponekad nešto više od zajedničke fotografije.
„Službeni glasnik“ će nam uredno objaviti šta je država odlučila. Istorija će objaviti mnogo neprijatniju stvar da li je država uopšte razumela u čemu je učestvovala