Aktuelna pogranična kriza u Teksasu nije počela pre nekoliko dana. Ona traje praktično od kako je Džo Bajden u Beloj kući. Američki predsednik sprovodi globalističku agendu (poznatu i nama u Evropi) liberalizacije i dekriminalizacije ilegalnih imigracija. Na taj način, imajući u vidu uslove održavanja američkih izbora u većini država (nije neophodno dati na uvid bilo kakav dokument o američkom državljanstvu), kao i činjenicu da migrantska populacija preferira da glasa za Demokratsku partiju baš iz navedenog razloga, aktuelna američka administracija postojano gradi sopstvenu glasačku armiju kojom bi se odbranila na izborima od sve izvesnije ponovne pobede Donalda Trampa.
Piše: Milan Babić
Pored toga što se na taj način u SAD uvoze milioni potencijalnih socijalnih slučajeva, bez kontrole u zemlju ulazi i mnoštvo lica iz kriminogene sredine, kao i uopšte bezbednosno-interesantnih lica, poput onih koji su na listama za praćenje terorista. Sa njima se iz Meksika ilegalno unosi fentanil, sintetička droga oko 100 puta jača od morfijuma, koja poslednjih godina uzima svoj ogroman danak u širokoj mlađoj populaciji SAD. Javna je tajna da od ovakve pogranične politike najveću korist imaju narko-karteli sa teritorije Meksika, koje slabašna meksička vlast u svojim severnim državama ne uspeva da obuzda. Samo u decembru prošle godine, meksičko-teksašku granicu ilegalno je prešlo preko 300.000 migranata, a taj broj je, od početka Bajdenovog mandata, blizak cifri od 10.000.000 ilegalaca. Stoga je i razlog za brigu o graničnoj politici SAD kod većine američkih građana zaista i opravdan.
Još 2021. je teksaški guverner iz redova republikanaca pokrenuo Operaciju Usamljena Zvezda („Usamljena zvezda“ je metafora za Teksas), koju vode teksaški vojni departman i teksaški
departman javne bezbednosti, a koja ima za cilj da obuzda ilegalne imigracije i prekine lance trgovine ljudima i narkoticima. Posle rekordnog upada preko 300.000 imigranata u decembru prošle godine, guverner Teksasa Greg Abot je proglasio invaziju i, pozvavši se na Ustav SAD iskoristio pravo uvođenja ratnog stanja i mobilizacije teksaške Nacionalne Garde za zatvaranje granice postavljanjem žilet-žice i drugih prepreka za ulaz na najkritičnijim mestima 2000 km duge teksaško-meksičke međe. U međuvremenu je Vrhovni Sud SAD doneo odluku kojom je omogućio federalnim snagama pogranične straže da tu žicu uklone. Teksas se oglušio o odluku Suda i blokirao pristup granici federalnim snagama. Tada je i počela ova drama koja traje od sredine januara.
Treba napomenuti i to da je Teksas površinski najveća država SAD, druga najmnogoljudnija i najbogatija (posle demokratski nastrojene Kalifornije), kao i država sa najvrednijim prirodnim resursima i najrazvijenijom industrijom. Pored toga, Teksas je jedina američka država koja je primljena u Federaciju kao nezavisna država, sa posebnim uslovima tog prijema, čega je i njen guverner, vrsni pravnik, bivši državni tužilac i bivši sudija Vrhovnog suda Teksasa, jako dobro svestan. Međutim, Teksašani smatraju da već duže vreme njihovi pogledi na američku unutrašnju politiku nisu adekvatno predstavljeni i zastupljeni u Vašingtonu. Čak ni Buš Mlađi, koji živi u Teksasu, nikada nije doživljavan kao Teksašanin, ne samo zato što tu nije rođen, već upravo zato što nikada nije zastupao interese Teksasa. Zato su se i pojačala javna razmatranja o tzv. TEKSIT-u, odnosno napuštanju federacije SAD od strane Teksasa.
U međuvremenu, pre nekoliko dana, Teksasu su moralnu podršku pružili 25 republikanskih guvernera drugih država SAD, kao i demokratski guverner Kentakija, dok je Oklahoma i Florida poslala sopstvenu Nacionalnu Gardu da asistira teksaškoj u novonastaloj krizi. I, kada su se javile naznake da je „vrag odneo šalu“, Bajdenova administracija je ustuknula i u Senatu SAD lansirala ideju dvopartijskog sporazuma o novom zakonu koji uređuje ilegalne prelaske granice, a koji takve prelaske neće sprečiti, već ih samo ograničiti na 5.000 dnevno. Onda se oglasio i Donald Tramp, koji je pozvao republikanske senatore da ne podrže Bajdenov predlog, nazvavši taj zakon „čistim poklonom demokratama“ i aktivno radeći na miniranju političkog dogovora dve partije.
Postalo je očigledno da Tramp želi da drži pitanje pogranične krize otvorenim što duže (ako je moguće do izbora u novembru) jer je uočio da republikanska opcija na toj ideji značajno kapitalizuje naklonošću sve većeg broja birača. Da se razumemo, prvo Donaldu Trampu nisu potrebne SAD bez Teksasa, jednog od njegovih republikanskih najjačih uporišta. Ono što je u ovom trenutku republikancima bitno je da spreče donošenje bajdenovskog zakona o zaštiti granice, ali i da deprioritizuju donošenje Bajdenovih paketa finansijske i druge pomoći Ukrajini i Izraelu. Mnogim Amerikancima smeta što se basnoslovne svote finansijskih sredstava izdvajaju za finansiranje globalističkih proksi ratova u svetu, dok navodno, „para nema“ za rešavanje naraslog broja beskućnika, materijalnog statusa veterana, borbe protiv narkotika na ulicama, kao i drugih vidova raspojasanog kriminaliteta koji je buknuo sa dolaskom Bajdena na vlast, a da ne pominjemo probleme u zdravstvu i privredi i krizu na granici.
Ubrzo zatim, počeo je da se „dešava narod“. Stotine hiljada američkih građana iz drugih država SAD je organizovalo konvoje podrške koji su se uputili ka Teksasu da daju pomoć Teksašanima i njihovoj državnoj administraciji u zatvaranju granice i sprečavanju ometanja od strane federalnih vlasti. Konvoji su nalik na one iz Kanade iz vremena korone, ali u značajno većem broju. Broj kamiondžija koji se uputio u Teksas se, prema nekim procenama, kreće od nekoliko desetina hiljada do par stotina hiljada. Njima podršku daju i teksaški farmeri, koji su pokrenuli mehanizaciju ka granici s Meksikom. Iz drugih država podršku daje i organizacija „Božja vojska“, koja ne samo da se uputila ka Teksasu, već pokušava da blokira granicu ka Meksiku i u svojim državama.
Par zvaničnika iz Bajdenove administracije je zatim uputilo pretnju da bi federalna vlast mogla da „federalizuje“ Nacionalnu Gardu Teksasa i stavi je pod kontrolu Predsednika SAD, što se u istoriji poslednji put desilo 1957. u Arkanzasu. Guverner Abot smatra da bi ovakav potez bio malo verovatan jer bi doveo do sunovrata same Federacije u ovom trenutku. Niko, zapravo i ne zna da li bi tako nešto moglo rezultovati pobunom u samoj Nacionalnoj Gardi Teksasa i odbijanja poslušnosti Vašingtonu. Pored toga, i sami pripadnici federalne Pogranične straže su, kako priznaju, zbunjeni potezima Predsednika Bajdena jer je decembarska „invazija“ ilegalaca udarila upravo po njihovim plećima te i sami privatno podržavaju poteze Grega Abota.
Sa sve češćim pretnjama obe strane radikalnijim potezima, postalo je jasno da su SAD iz političke, uveliko zagazile u ustavnu krizu. Sve češće su rasprave teksaških i demokratskih pravnika o mogućnostima za secesiju Teksasa. Mora se priznati da u takvim diskusijama nijedna strana do sada nije odnela prevagu. Ukoliko bi bilo ko povukao neki isuviše ishitren potez, moglo bi dovesti do nekontrolisanog razvoja događaja iza svake tačke predvidivosti ishoda.
Za to vreme, u svetu se o tome relativno šturo izveštava. Da li po diktatu referentnih ambasadora ili na osnovu zahteva globalističkih elita, ovo pitanje nije na naslovnim stranama, iako ne samo da će odlučiti američke izbore, već može odlučivati i o egzistenciji samih Sjedinjenih Država. Iz Moskve se mogu čuti cinični komentari pojedinih visokih zvaničnika, ali to ne pomaže puno ni ruskoj poziciji po ovom pitanju. Možda bi bolje bilo da ovakvu situaciju ne komentarišu puno da ne bi naneli štetu ni svojim pozicijama, ni pozicijama potencijalnih secesionista, koji bi mogli biti optuženi za izdaju i šurovanje sa neprijateljem. Jednostavno, treba da puste da stvari teku svojim tokom. Jasno je da je svetska javnost veoma zainteresovana za ovo pitanje iz jednostavnog razloga – što se više SAD bude bavila samom sobom, manje će se baviti humanitarnim intervencionizmom u tuđim državama i međunarodnoj politici.
Naposletku, treba reći da sama secesija Teksasa nije puno izvesna jer većina Teksašana nije puno ni razmišljala o odvajanju od SAD, uprkos svim nesuglasicama sa Vašingtonom. Naravno, treba podvući i to da bi neki neočekivani potezi bilo koje strane stvorili nepredvidivi splet okolnosti u kome bi i takav ishod bio moguć. A onda je sigurno da i druge države SAD ne bi sedele skrštenih ruku. Za sada je sam Donald Tramp najveća i najbolja brana od secesije Teksasa, koja bi pokrenula domino-reakciju. U svakom slučaju, za ostatak sveta, koji je pod postojanim diktatom američke spoljne politike, ovo može da bude trenutak kraćeg odahnuća – pre svega jer će se ova ustavna kriza u SAD svakako završiti erozijom federalne vlasti i jačanjem samih pojedinih država-članica. Na nivou država-članica mnogo je lakše i samim patriotskim snagama u SAD da se odupru globalističkim centrima moći, a pored toga same države-članice ne bi imale puno interesa za intervencionizam širom ostatka sveta.