Političkom Jugoslovenu ništa ne znači činjenica što se Sarajevo svim silama upinje da ukine Republiku Srpsku, ništa mu ne znače izlivi mržnje prema Srbima od strane sarajevskih političkih aktera
Trideset prvog marta 2026. godine u Zenici je odigrana fudbalska utakmica između reprezentacije Bosne i Hercegovine i Italije. BiH je pobedila na penale, pa se na taj način plasirala na Svetsko prvenstvo, koje se održava na leto ove godine u Kanadi, SAD i Meksiku.
Ova utakmica, reakcije na nju i sve što se dešavalo iza kulisa pašnjaka u Zenici, svedoče o činjenici da su Srbi i dalje, u značajnom broju, politički Jugosloveni. Kada političko jugoslovenstvo posmatramo sa čistog srpskog stanovišta, takve ljude slobodno možemo okarakterisati kao političke idiote, koji su potpuno nesvesni vremena, društvenih procesa i političkih događaja koji se odvijaju oko njih. Prva asocijacija na političkog idiota, spram koje sam formirao kasnije uvide u ovaj pojam, jeste lik prosečnog etničkog Srbina, JNA oficira, koji je verovao u Bratstvo i jedinstvo, uprkos stotinama hiljada poklanih Srba u toku Drugog svetskog rata i koji je u potpunosti bio zatečen kada su naši neprijatelji, opet isukali bajonete 1990. godine. On nije imao ni približnu predstavu o tome da ga njegova braća ne vole i da bi ga najradije videli u mrtvačkom sanduku. Dakle, važan deo odsustva političke svesti jeste odsustvo svesti o političkom neprijatelju. Po uzoru na našeg JNA oficira iz moje asocijacije, veliki broj etničkih Srba svih generacija, bio je oduševljen pobedom Bosne i Hercegovine nad Italijom. Da muka bude veća, među vatrenim navijačima BiH, našli su se i ljudi čiji očevi su izgubili glave u borbi za slobodu i Republiku Srpsku, što je poseban oblik stokholmskog sindroma i ponavljanje jugoslovenskih matrica slavljenja sopstvenih neprijatelja.
Političkom Jugoslovenu ništa ne znači činjenica što se Sarajevo svim silama upinje da ukine Republiku Srpsku, ništa mu ne znače izlivi mržnje prema Srbima od strane sarajevskih političkih aktera, ništa mu ne znače premlaćivanja srpske dece koja dođu na turnir u Sarajevo, ništa mu ne znači skandiranje Naseru i Juki, ili gromoglasan povik sa tribina Ubij Srbina, ništa mu ne znače činjenice iz bliže i dalje istorije odnosa Srba i muslimana na ovim prostorima, nemaju ništa ni protiv podizanja spomenika Francu Ferdinandu u Sarajevu, a ništa mu ne znači ni igranje fudbala sa odsečenim srpskim glavama u režiji Armije BiH. Ako im ne daj Bože, ukažeš na bilo koju činjenicu, koja ruši sliku o dobroćudnim naivčinama iz vica, Muji i Hasi, spremni su da te etiketiraju najgrđim uvredama kojima se služi beslovesna, idiotska gomila bez ličnosti, karaktera i dostojanstva. Oni pristojniji pripadnici gomile, reći će ti, onako šeretski, bilo pa prošlo, treba gledati u budućnost. To oduševljenje uspesima unitarističkog Sarajeva, na posebnoj odvratnosti dobija kada se u jednačinu ubaci i najnovija floskula hibridnog rata protiv Srba, po kojoj su Srbi preko Drine, međedi, siledžije, seljačine, šumari i slično. Taj deo duhovnog rata je ipak, tema za posebnu analizu i diskusiju.
Skandiranje „Ubij Srbina“ na fudbalskoj utakmici BiH–Mađarska u Zenici
O pojmu političkih prijatelja i neprijatelja, upečatljivo je pisao Karl Šmit, koji je u tom kontekstu, govorio o ličnom neprijatelju (inimicus) i javnom neprijatelju (hostis). Politički neprijatelj je samo hostis, odnosno javni neprijatelj, što u prevodu znači da svest o političkom neprijatelju nije prepreka da čovek ima lične prijatelje drugih nacionalnosti, kako to često nama – koji insistiramo na razlikovanju ovih pojmova – spočitavaju vajni liberali i kosmopolite, etiketirajući nas kao ksenofobe i šoviniste. Narod koji ne razlikuje pojmove političkog prijatelja i političkog neprijatelja, u savremenoj konstelaciji bellum omnium contra omnes, nema mnogo šansi za duhovni i fizički opstanak. Cenu ovog neraspoznavanja srpski narod je, istorijski gledano, već skupo plaćao, ali utisak je da nikakve pouke nisu izvučene. Jedan od ključnih razloga za takvo političko lutanje i nacionalne autogolove je odsustvo narodne elite, koja bi ostatku naroda, na jasan i nedvosmislen način, predočila osnovne kriterijume razlikovanja prijatelja od neprijatelja. Međutim, taj poduhvat zahtevao bi angažman najšireg spektra srpskih društveno-političkih i kulturnih činilaca. Ali, nevolja je u tome što su sve te institucije, ustanove, fondovi, zadužbine i mediji okupirani od strane našeg najvećeg unutrašnjeg neprijatelja – jugoslovenstva. Takođe, paradoksalno u našem, srpskom slučaju, jeste što bi markiranje neprijatelja trebalo biti krajnje jednostavan zadatak, jer u samom okruženju imamo narode koji su nastali dekretima KPJ ili po hotelima stranih franšiza, a svoj identitet grade isključivo na srbofobiji i negaciji srpskog faktora. Ti narodi, od milošte nazvani susjedi, otimaju delove naše istorije, prisvajaju naučnike i književnike, falsifikuju događaje i istorijske činjenice, nameću nam krivicu za sve ratove i sukobe, pripisuju nepostojeće zločine, neprekidno prete i drže moralne pridike. No, i pored svega toga, Srbi i dalje ne umeju da reše sasvim jednostavne računske operacije bez nepoznatih veličina. Za Srbe je i dalje, bez ikakve dileme i zadrške, najlepši miris borovine kod Šibenika, Srbi su i dalje oduševljeni gazdom apartmana u Zadru jer im je doneo flašu vina iz Kotara, ćevapi su poslovično, najbolji u Sarajevu, proplanci su najuredniji u Sloveniji, a advent u Zagrebu prosto se ne može propustiti.
No, da se vratimo na rokenrol, ćevape.ba i Zenicu bluz iz Federacije BiH. Utakmicu baraža za SP, svojim prisustvom, uvećao je i Novak Đoković. Dan pred utakmicu svi regionalni mediji najavili su njegov dolazak i on se zaista obreo među bosanskim zmajevima, bodreći ih na njihovom slavnom putu ka SAD, da parafraziram užas u obliku muzičkog benda pod nazivom Dubioza kolektiv. Ni našem vitezu koji reketom seče kao Miloš sabljom ne smetaju skandiranja, ratne zastave armije BiH i ostale sitnice usmerene na dehumanizaciju i vređanje srpskog naroda. On je došao u Zenicu da navija za svog prijatelja Edina Džeku, jer naš Nole voli i voli da bude voljen. Pošto je bio amajlija simpatičnoj grupici nogometaša bez ijednog Srbina na terenu, dan posle je otišao na čuvenu Baščaršiju, lagano prošetao, a zatim seo kod Ferhatovića, u još čuveniju Ćevabdžinicu Željo 1, gde je – uprkos svom ekstravagantnom načinu ishrane – odlučio da se počasti sa deset upola s lukom, kao nacionalnom simbolu i kohezionom faktoru naroda i narodnosti u BiH. Usledilo je slikanje sa zaposlenima, pošalice by sarajevska raja, izjave za čaršijske medije i velika reklama za sarajevsku gostoljubivost. Predivni ljudi iz viceva koji se samo vesele, pevaju, vole i jedu juneće ćevape. Činjenicu da se ovaj koitus sa sarajevskim ćevapom odigrao baš usred Vaskršnjeg posta ne bih ni da komentarišem.
Prikaži ovu objavu u aplikaciji Instagram
Ovaj potez jednog etničkog Srbina – koji je pritom svetski fenomen i planetarna zvezda, pored toga što je, gledano sa srpskog, političkog stanovišta, u najmanju ruku sporan – nesumnjivo nanosi veliku političku štetu Republici Srpskoj i njenoj borbi za nezavisnost u odnosu na neprijateljsko, unitarističko Sarajevo. Na ovaj način, svesno ili nesvesno, on relativizuje i u svom domenu, legitimiše svaki oblik pravnog (i ne samo pravnog) nasilja koji Sarajevo, uz pomoć dela međunarodne zajednice, vrši nad Srbima u Srpskoj.
Takođe, za Srbe van matice, u emocionalnom smislu, Đokovićevi uspesi znače mnogo više nego nama u Srbiji. To je sasvim razumljiva činjenica, jer čovek koji je fizički odvojen od matice, većom silom i sa više žara, traga za tačkama vezivanja, koje bi ga na metafizičkoj ravni, vratile u zavičaj, odnosno Srbiju. Znam veliki broj ljudi van Srbije koji ne propušta nijedan Đokovićev meč, ljude koji su ustaju u cik zore da bi ga gledali i bodrili. Najveći deo njih je upravo, iz Republike Srpske. Gromopucatelnom posetom Zenici i Baščaršiji, on je po jugoslovenskoj jednačini, pokazao da ne mari previše za osećanja svojih najvernijih navijača i sunarodnika – Srba, i da ima neke druge životne prioritete. Pritom, kad je bilo gusto, kada su ga zatočili na aerodromu u Australiji, zbog njenog veličanstva – Vakcine, podršku su mu pružali samo srpski nacionalisti i slobodarski orijentisan svet koji je prkosio svetskoj, globalističkoj agendi. Sarajevo i sarajevoljupci iz Srbije, poručivali su mu vakciniši se dečko! Nije se moglo živeti od te količine mržnje i pretnji, etiketiranja i osuda Đokovićevog postupka i odluke da ne želi primiti tečnost nepoznatog porekla u svoje telo. U tom progonu i hajci, udruženi su bili svi srpski neprijatelji, kako spoljašnji tako i unutrašnji. Svima je on tada reprezentovao zadrtog, retrogradnog Srbina, koji je zaostao u vremenu i prostoru, baš onako kako i priliči svemu što ima veze sa Srbijom i Srbima. Dolaskom na stadion u Zenici i sipajući so na ranu svakom svesnom Srbinu, naročito onima koji su pod svakodnevnim pritiscima sarajevskog bašibozuka, Đoković se ponašao po već viđenoj šemi jugozombilenda. Ali, avaj, njegov izbor i njegova odluka.
Ovakva politička lutanja, štetna i nelogična kretanja srpskih javnih ličnosti, među koje spada i Đoković, posledica su odsustva srpske kulturne politike i jugoslovenskog opijuma kojim je anesteziran veliki broj Srba. Ovo, naravno, ne znači da Srbi treba da se odriču Đokovića, već da preispitaju uzroke ovih procesa, kao i bazične postavke sopstvene kulturne politike.
Treba postaviti pitanje kako je moguće da najpoznatiji etnički Srbin tako pompezno pohrli u zagrljaj onih sa kojima, kao narod, imamo mnogo neraščišćenih računa iz bliske prošlosti i koji na sve načine pokušavaju da ugroze suverenitet Srba koji danas žive u Republici Srpskoj?! Negde očigledno grešimo. Zato treba pronaći uzroke i delovati na njih, nadajući se da će na našim grobovima iznići cvijeće za daleko neko pokolenje.
Kad se podvuče linija, sve je jasnije da smo – usled višedecenijskog hibridnog rata koji naši neprijatelji vode protiv nas, usled delovanja različitih otrovnih ideologija, revolucija, lažnih proroka, nacionalista iz Udbinog šinjela, ambasadorskih kučkica, organizovanih udara na temelje naše vere, kulture i tradicije – gotovo izgubili moć političkog promišljanja, a samim tim i status političkog naroda. Sve je evidentnije da se mi u javnom diskursu i delovanju vodimo fluidnim, trenutnim, vodenastim emocijama i infantilnim pokličima, a da je strateški pristup političkim problemima, nestao iz našeg javnog horizonta. Takvo stanje duha naroda je izuzetno opasno jer, kada se izgubi politički rezon, onda se stvari prepuštaju emociji, stihiji, rulji i ulici. U takvom ambijentu, uz adekvatno navođenje nevidljive ruke naših neprijatelja, vrlo lako može doći do međusobne eskalacije manjeg ili većeg intenziteta. Odsustvo političkog statusa, takođe, onemogućava generisanje bilo kakvog, autentičnog kulturnog sadržaja i obrasca, koji bismo suprotstavili znakovima vremena, opštoj dekadenciji i neprijateljskim kodovima kojima nas deli, zavađa i atomizira, sve do nivoa one Tarabićeve šljive, pod koju treba da stanemo.
Ipak, u ovom vremenu okupacije i ograničenog manevarskog prostora za srpsku političku i kulturnu samoobnovu, ostaje nam da na ličnom nivou dešifrujemo kodove hibridnog rata, ne nasedamo na koske koje nam bacaju dušmani i da se, kao zavetni narod, držimo uporišnih tačaka koje su kao kamen temeljac, postavili najbolji od nas i dosadašnje, istorijsko iskustvo srpskog naroda:
Kosovo, Zavet i iskustvo pretrpljenog genocida!