Ova nedelja je baš bila interesantna po nekim novim stvarima koje smo naučili. Recimo, svi smo mi na neki način bili svesni da je situacija u zdravstvu loša, ali da je baš ovako loše, saznali smo tek pre neki dan, i to, verovali ili ne, u Domu Narodne skupštine. Da dobro ste pročitali. I nije u pitanju nikakav novi zakon, koji će drastično poboljšati zdravstveni sistem u Srbiji, ili smanjiti liste čekanja. Ne, sve se desilo u tom Domu Narodne skupštine, kada je jedan ministar, nezadovoljan najverovatnije dugim listama čekanja, i svestan koliko je ozbiljan njegov problem, odlučio da potraži hitnu medicinsku pomoć, jer ima velike probleme sa svojim Generalštabom, da se tako izrazim.
I tako je cela Srbija uživo saznala koje to razloge za svoje velike frustracije ima ministar Sel(j)aković, zbog tih problema sa oronulim i urušenim Generalštabom, koji je on hteo, onako malo (više) nezakonito, da obnovi i uzdigne, i to uz pomoć čika Trampa. Čovek se ženio tri puta, ima petoro dece, sada u kasnim 80-tim mu je žena model, pa ko bi to bolje znao nego on. Zamislio je to naš ministar kulture, da i on napravi od svog klonulog i neuglednog Generalštaba veliki i visoki spomenik svome ministrovanju, što bi se reklo, još jednu kulčinu, koja će dominirati Beogradom. Zašto da samo onaj velikomučeni maršal ćAca ima svoju kulčinu u Savamali? Ipak je ministar Sel(j)aković jedan od njegovih najbližih saradnika, još iz dana kokarde i zarđale kašike.
A nije da se nije moglo naslutiti da će se ova sednica u Narodnoj skupštini pretvoriti u jedan veliki besplatni urološki pregled. Čim je onaj napredni poslanik Milenko, znate onaj što se preudao od Koštunice, otvorio usta, i pokušao da seksističkim izjavama o kratkim suknjicana jarke boje podigne malo motivaciju Generalštaba ministra Sel(j)akovića, znali smo odmah čemu služi sva ta predigra.
Kao što smo naslutili šta će biti, tako smo znali smo da od te rabote neće biti neke vajde. Realno, ko još ide po lek kod Lončara? Zna se dobro još od 90-tih, šta je njegova specijalnost. Džabe mu je tu bio prisutan i doktor Macut. Pa nije on došao u Vladu, i pogotovo u Narodnu skupštinu, da bi se bavio zdravstvenim problemima, pogotovo tamo nekih sredovečnih ministara sa oronulim Generalštabom. A da ne pričam o tome da Milenko treba da mu pomaže po tom pitanju, ako znate na šta mislim. Da, da, baš taj Milenko, što bi u španskim telenovelama bio najverovatniji nesuđeni brat blizanac Čaleta. Svašta. Ali, očajnici ne mogu biti izbirljivi, tako da se desilo ono, „daj šta daš“.
Bez obzira što bi teorijski, tolika pomoć i prisustvo raznoraznih doktora kao poslanika, i možda mogla da pomogne, prevideo je očajni ministar Sel(j)aković glavni problem koji postoji u toj našoj Narodnoj skupštini, kao mesta za lečenje njegovih muka. Kao prvo, činjenica je da već desetak godina sve pada u Narodnoj skupštini, od Vlada, koje su redovno menjane na po dve godine, preko samog rejtinga vlasti, pa do samih zakona. A kao drugo, i vrapci na grani znaju da je boravak u Narodnoj skupštini jedino delotvoran za koliko-toliko uspešan tretman čitave lepeze raznih sujeta i kompleksa.
I šta da radi očajni ministar Sel(j)aković nego da se vrati narodnim mudrostima. Čovek je na kraju, vidno iznerviran, zatražio od svih poslanika pomoć u stilu one “baba za dedu, deda za repu”, da se svi zajedno uhvate za njegov Generalštab. Da l’ da ga cimnu ili bioenergizuju, ne znamo, ali nije mu ni to uspelo. Uspeo je samo da javno pokaže da je njegova diploma samo potvrda da je bio na Pravnom fakultetu, ali su njegov rečnik i ponašanje pokazali da Pravni fakultet nije bio u njemu. Ukratko, ministar je javno i uživo pokazao da nosi svoje zvanje kao što nosi svoj sat – samo da bi pokazao da ga ima, ne da bi znao koliko je sati. I šta sad? Kako će naš jadni ministar dalje sa svojim urušenim i oronulim Generalštabom? Nema sekiracije, ipak će mu drugi prioriteti biti aktuelniji u zatvoru.