Neću danas pisati ni o Brozovim prvomajskim paradama, ni o tradicionalnom prvomajskom uranku, ni o nekadašnjoj ulici 1. maja u Beogradu i njenom istorijatu. Neću ni o dobu u kom je bilo politički korektno reći „Nije svaki dan 1. maj“ umesto starinskog „Nije svaki dan Badnji dan“. Neću pominjati vreme u kom je 1. maj služio za autopropagandu jednog nedemokratskog i neslobodnog režima zasnovanog na kultu ličnosti. Kad se koristio za dodatno ispiranje mozgova uveliko indoktriniranom jugoslovenskom stanovništvu. O tome neću ni zucnuti. Obećavam.
Ipak sam, uprkos svemu, po struci istoričar. Bolji ili gori. Otud izbor teme. Ovo što sledi je istorijska pripovest o događaju po kom se 1. maj obeležava kao Međunarodni praznik rada. Proglašenje je usledilo u sklopu završnog dokumenta na osnivačkom kongresu Druge internacionale jula 1889. u Parizu. Otad se slavi u većini zemalja širom sveta. Ima i izuzetaka. U Americi i Kanadi, na primer, praznik rada pada svakog prvog ponedeljka u septembru i nema veze sa čikaškim događajem iz 1886.
Elem, šta se uistinu zbilo tih sudbonosnih dana u gradu na jezeru Mičigen, u državi Ilinoj, u Sjedinjenim Američkim Državama, pre tačno sto četrdeset godina?
Amerika je, u decenijama posle završetka građanskog rata (1865) doživljavala ubrzanu i ekstenzivnu industrijalizaciju. S njom je išla i sve drastičnija i nehumanija eksploatacija industrijskih radnika. Šestodnevna radna sedmica i minimum šezdeset radnih sati sedmično. Uz to, uslovi rada su u američkim fabrikama bili zaista nesnosni. Gazde su htele sve veće bogatstvo, radnici su se borili za životni opstanak. Sukob je bio neizbežan. To je bio upravo onaj konflikt koji je Karl Marks nazvao klasnom borbom. Vlasnici su angažovali štrajkbrejkere, plaćene batinaše, primenjivali otpuštanja i pretnje kako bi suzbili radnički otpor. Radnici su, međutim, ostajali uporni u svojim zahtevima bez obzira na intenzitet represije. Nisu imali šta da izgube.
Naraslo radničko nezadovoljstvo proizvelo je bujanje i omasovljenje radničkih sindikata, a sindikati su uspevali da organizuju masovne štrajkove koji su izbijali u gotovo svim industrijskim centrima u severnom delu Sjedinjenih Država. Čikago je, u svakom pogledu, bio glavno središte zahuktale američke industrije sa najvećim brojem radnika.
Obustava rada u Mekormikovoj fabrici poljoprivrednih mašina i alatki nadomak Čikaga počela je upravo 1. maja te 1886. Obustava je, posle dva dana, prerasla u protest, pojavila se policija, došlo je do nereda i nasilja, bilo je žrtava na obe strane.
Ogorčeni radnici, mahom anarhisti nemačkog porekla, zakazali su veliki skup za sutradan na Hejmarket skveru u samom srcu Čikaga.
Osvanuo je taj utorak, 4. maj 1886, tmuran, kišan i prohladan iako je bila sredina proleća. Takva je čikaška klima. Na trgu Hejmarket skupilo se mnogo ljudi dolazeći iz više pravaca i u nekoliko kolona. Na mitingu su govorila trojica govornika. Sva trojica radnički vođi anarhističkog političkog uverenja.
Po tadašnjim procenama okupilo se između dve i tri hiljade ljudi. Atmosfera je, začudo, bila mirna. Policija je posmatrala miting sa propisne udaljenosti i u prilično opuštenom raspoloženju. Pošto su se govori odužili, neki od protestanata su počeli da napuštaju Hejmarket, pogotovu što je pljusak bivao sve jači. Otišao je i sam gradonačelnik Čikaga koji je došao da se uveri o čemu se na skupu radi.
Prvi govornik je svoj nastup razvukao na dva sata. Drugi je govorio jedva desetak minuta (Ogust Spajz i Albert Parsons). Obojica su uglavnom insistirali na osmočasovnom radnom vremenu pod poznatom krilaticom „osam sati rada, osam sati odmora, osam sati što mi je volja“. Ništa nije ukazivalo na ono što je predstojalo.
Treći govornik bio je, verovali ili ne, jedan protestantski propovednik, emigrant stigao iz Engleske, po imenu reverent Semjuel Filden.
A onda je, odjednom, odjeknula detonacija eksplozivne naprave, to jest dinamitske bombe. U haosu koji je nastao policija je pucala u demonstrante, došlo je do tuče i sukoba, bilo je ranjenih i poginulih.
Epilog ovog nesrećnog događaja bio je sledeći. Najmanje jedanaest mrtvih (sedam policajaca i četiri civila) i najmanje stotinu povređenih.
Osmorica radničkih aktivista uhapšeno je i suđeno po ubrzanom postupku. Svi su dobili smrtne presude. Petorica su obešeni, među njima i dva govornika, Spajz i Parsons. Jedan je izvršio samoubistvo u zatvorskoj ćeliji uoči pogubljenja. Dvojici (uključujući Fildena) kazna je, odlukom guvernera Ilinoja, preinačena u doživotnu robiju. Optužba nije uspela da dokaže, izvan razumne sumnje, da su okrivljeni direktno učestvovali u pripremi i izvršenju bombaškog napada.
Godine 1893, novi guverner pomilovao je dvojicu preživelih sužanja, a proces je oglasio nepravednim. Uzalud. Nevine živote, ubijene ljude autoritetom vlasti, niko nije mogao vratiti.
No, radnička prava za koja su se zalagali radnici sa Hejmarketa odavno su ostvarena. Čitav sistem zakonskih normi donet je kako bi se radnici zaštitili, kako bi im se garantovale minimalne plate, obezbedili pristojni uslovi rada, prava na štrajk i sloboda sindikalnog organizovanja. Dakle, bez obzira na tragediju, nije bilo uzalud.
A gde smo mi bezmalo vek i po docnije?
I ovog 1. maja ćemo roštiljati, ispijati litre piva, veseliti se, igrati i pevati. Na dan kad su ljudi stradali. I jedni drugima ćemo čestitati praznik. Nesreću pretvorismo u bezbrižnost i provod. Isto učinismo i sa Velikim petkom i sa Vidovdanom.
Da li živimo u neznanju i nehajanju ili bežimo od turobne realnosti i tražimo izlaz iz očaja?
Kako god, Hejmarket masakr se ne sme zaboraviti. Kao pouka i kao opomena šta su jedni ljudi spremni da rade drugim ljudima samo da bi zgrtali nemerljivo i, u krajnjoj liniji, besmisleno blago. Bogati i siromašni – večit nesporazum.
„Sit gladnom ne veruje“, kaže naš narod s mudrošću dugotrajnog iskustva.
Nismo se te boljke sebičnosti i egocentričnosti još izlečili. I današnji svet je nepravedan, i danas caruju i nejednakost i nesloboda. Možda je radništvu na Zapadu nešto bolje. Uostalom, tamo je klasično radništvo u tragovima.
U stvari najveća eksploatacija radničke klase danas vlada u Kini, zemlji marksističke ideologije i antikapitalističkog socijalizma. Bar nominalno. Bar na hartiji. Realnost je sasvim suprotna.
A u Srbiji? Poštuje li se svuda i svakom osmočasovno radno vreme? Postoji li efikasna radnička zaštita? Kakvi su ovde radnički sindikati, kome i čemu služe?
Nije trenutak za slavlje. Trenutak je za dela. Za promenu ovog užasa što nas je zadesio i ne da nam da iskoračimo i razmahnemo krila. Pokažimo, najzad, šta možemo. I koliko smo solidarni, uviđavni i jedinstveni.
Toliko od mene za ovaj 1. maj. Za svaki 1. maj. Žao mi je što ovaj tekst nije optimističniji. I radosniji.
Nije najveća životna blagodet biti industrijski radnik. Gorka istina.
Ne umem da lažem.