Leh Valensa, bivši predsednik Poljske, legendarni sindikalni vođa, dobitnik Nobelove nagrade za mir i borac za demokratiju, jedan je od dvadeset dobitnika novoustanovljenog Evropskog ordena za zasluge koji dodeljuje Evropski parlament danas u Strazburu.
Nagrada, koja je ustanovljena u maju prošle godine na 75. godišnjicu usvajanja Šumanove deklaracije, dodeljuje se za doprinos evropskim integracijama ili za ljude koji promovišu i brane osnovne vrednosti bloka, sopštila je EU.
„Evropskim ordenom za zasluge odajemo počast onima koji nisu samo verovali u Evropu, već su pomogli u njenoj izgradnji“, rekla je predsednica Evropskog parlamenta Roberta Mecola kada su prošle godine objavljena imena prvih laureata, podseća Dojče vele.
„Evropu su uvek gradili ljudi. Premošćavanje podela, rušenje barijera, svrgavanje diktatura i prevazilaženje kriza za bolju budućnost našeg kontinenta. Ova evropska posvećenost zaslužuje da bude proslavljena.“
Nagrada ima tri stepena, a orden najvišeg stepena će ove godine pripasti upravo Valensi, kao i bivšoj nemačkoj kancelarki Angeli Merkel i predsedniku Ukrajine Volodimiru Zelenskom.
Istaknute ličnosti koje će dobiti orden nižeg stepena su i vatikanski diplomata Pjetr Parolina, moldavska predsednica Maja Sandu, te bivši predsednik Evropske centralne banke Žan-Klod Triše.
Među laureatima su i nekadašnji šef evropske diplomatije Havijer Solana i bivši austrijski kancelar Volfgang Šisel, kao i lider rok grupe U2 Pol Dejvid Hjuson, poznatiji kao Bono Voks, i članovi benda, i grčki košarkaš Janis Adetokumbo.
Ko je Leh Valensa?
Leh Valensa, bivši predsednik Poljske, predvodio je istočnoevropski antikomunistički pokret tokom 1980-ih. Bio je jedan od osnivača poljskog sindikalnog pokreta Solidarnost, koji se iznedrio kao izazov komunističkoj vladi tokom štrajkova u brodogradilištima u Gdanjsku u avgustu 1980.
Postao je simbol političke borbe koja je dovela do raspada sovjetskog bloka, stoji u njegovoj biografiji koju je objavio BBC.
Nobelovu nagradu za mir je dobio 1983, a 1990. je pobedio na izborima i postao prvi demokratski izabran predsednik zemlje.
Njegov konfrontacioni stil je kasnije otuđio birače, ukazuje BBC, a politički establišment često je dovodio u neprijatnu situaciju svojom direktnošću i, kako se navodi, nedostatkom uglađenosti. Godine 1995. nije uspeo da osvoji drugi predsednički mandat.
Iako je njegov put obeležen usponima i padovima, i dalje ga mnogi smatraju važnim simbolom antikomunističke borbe.
Godine 1988. predvodio je seriju štrajkova širom zemlje, godinu dana pre nego što je pregovarao sa vladom o sporazumu kojim je Solidarnost legalizovana i kojim je dobila pravo da učestvuje kao politička partija na predstojećim izborima.
Nakon što je na predsedničkoj funkciji ostao pet godina, 1995. ga je tesno porazio komunistički ministar Aleksandar Kvašnjevski.
Tada je izjavio da se povlači iz politike, ali je ostao aktivan i ponovo se kandidovao za predsednika 2000. godine. Međutim, da mu je uticaj znatno oslabio pokazao je izborni rezultat, pošto je osvojio manje od jedan odsto glasova.
Bio je optuživan da je sedamdesetih godina radio za komunističku policiju, špijunirajući druge disidente. Iako je oslobođen tih optužbi, mnogi Poljaci ostali su šokirani tim navodima.
Leh Valensa je rođen 1943. godine u Popovu, u Poljskoj. Nakon što je završio zanatsku školu, radio je kao auto-mehaničar u mašinskom centru od 1961. do 1965. Dve godine je služio vojsku i dostigao čin kaplara.
Godine 1967. se zaposlio kao električar na brodogradilištu u Gdanjsku. Dve godine kasnije se oženio Danutom Golos, s kojom je dobio osmoro dece, navodi se u njegovim biografskim podacima na nobelprize.org.
Tokom sukoba radnika i vlasti u Poljskoj u decembru 1970, bio je jedan od lidera radnika brogradilišta da bi 1978. zajedno sa drugim aktivistima počeo da organizuje slobodne nekomunističke sindikate. Bio je pod nadzorom državne bezbednosti i često je privođen.
U avgustu 1980. je predvodio štrajk u brodogradilištu u Gdanjsku, koji je izazvao talas štrajkova širom zemlje, te je viđen kao njihov vođa. Glavni zahtevi odnosili su se na prava radnika. Vlasti su bile prinuđene da popuste i pregovaraju sa njim o Gdanjskom sporazumu od 31. avgusta 1980, kojim su radnici dobili pravo na štrajk i organizovanje nezavisnog sindikata.
U septembru 1981. izabran je za predsednika Solidarnosti na prvom nacionalnom kongresu u Gdanjsku.
Dobitnik je mnogih počasnih poriznanja Univerziteta, uključujući Harvarda i Univerziteta u Parizu. Među ostalim nagradama su i Medalja slobode (Filadelfija, SAD), Nagrada slobodnog sveta (Norveška) i Evropska nagrada za ljudska prava.
Nakon što je izašao iz aktivnih političkih voda, preko svog Instituta „Leh Valensa“ nastojao je da širi poruku mirnih političkih promena, putovao je po svetu i držao govore, piše Dojče vele.
Izuzetno je religiozan rimokatolik, a u njegovoj biografiji se navodi da je svoju veru „uvek smatrao izvorom snage i inspiracije“.
Učestvovao je u protestima protiv nacionalno-konzervativne vlade u Poljskoj. U junu 2023. je bio na čelu stotina hiljada demonstranata u Varšavi iako ga je s liderom tadašnje vladajuće stranke PiS Jaroslavom Kačinjskim vezivala zajednička prošlost još iz vremena rada u sindikatu Solidarnost.
Kada je prošle godine na predsedničkim izborima pobedio desničarski populista Karol Navrocki, Valensa je rekao da je propala demokratija u Poljskoj i da je zbog toga odlučio da emigrira „u svet prirode, muzike i knjiga“.
On je na Fejsbuku naveo da novi šef države ne može da bude njegov predsednik.
„U Poljskoj je 1. juna 2025. propala demokratija. Ne zato što nema slobodnih izbora. Ne zato što polovina društva zastupa desničarske i konzervativne poglede na svet. Polovina poljskog društva za predsednika je prvi put u istoriji izabrala fudbalskog huligana, uz veliku podršku Rimokatoličke crkve, koja navodno propoveda vrednosti Jevanđelja“, naveo je Valensa.
Dodao je da je Poljska njegova domovina, ali da „to više nije ta zemlja“.
„Odlazim u unutrašnju emigraciju, u svet prirode, muzike i knjiga“, naveo je.