– Evo počelo je još jedno Svetsko prvenstvo u fudbalu bez nas… – priča nam jutros deda dok pijemo prvu jutarnju kafu u trpezariji, pa nastavlja – A sve zato što smo u kvalifikacijama, u državnom timu imali amatere koji igraju po raznoraznim belosvetskim ligama, umesto da smo u reprezentaciju pozvali naše najjače kadrove.
Da sam ja bio selektor, mi bismo sada sigurno učestvovali, a verujem i da bismo se okitili titulom svetskog prvaka. Ja bih igru naše reprezentacije postavio na zdrave noge, i u državni tim pozvao samo proverene igrače, a evo i koje.
Za golmana bih postavio predsednika (baš tog na koga ste pomislili), jer on u poslednje vreme brani i ono što je neodbranjivo… i koga treba i koga ne treba tj. nema toga što on ne može da odbrani. Taman pomisliš da je primio još jedan autogol, a on napravi paradu (može i vojnu), i izmami aplauze onih što na njegove odbrane čekaju. Zatim kao stubove odbrane obavezno bih postavio visoke čelnike gradske vlasti… i ne kažem to samo zato što im predsednik kao zadnji čovek u odbrani čuva leđa, već i zato što nema tog protivničkog napadača koji bi se probio u naš kazneni prostor, jer oni jednostavno (bar što se tiče užeg gradskog jezgra) ruše sve pred sobom.
Što se tiče veznog reda, tu smo najjači u Evropi, jer nema toga što mi ne možemo uraditi preko veze, a i ko god ima neku vezu… taj ne mora da čeka u redu (to je taj vezni red). Onda, kad su krila u pitanju, ni tu ne oskudevamo u kadrovima, jer imamo razne “preletače“, a i gospodu što borave ispod šatorskog krila (jeste da su malo neiskusni, ali važno je da hoće da uče).
U napad bih stavio urednike tabloida i žute štampe, jer koga oni napadnu taj posle ne sme da izađe na ulicu među pošten svet. Kao skrivene adute (fantomka na glavi, uniforma bez značke), na klupi bih držao one zadužene za slobodne udarce, pojedince iz komunalne i redovne policije koji su se slobodnim udaranjem već dokazali u praksi. A ni u rezervnim igračima ne oskudevamo (mogu i ovi iz opozicije što će samostalno da izaću na izbore,) dok bi dužina klupe zavisila od toga da li je u pitanju optuženička ili poslanička klupa.
A da bi i podigli pobednički pehar, potrebno je da naša reprezentacija ima (ne dva golmana na golu kako bi naivni pomislili, jer ovaj naš ne trpi konkurenciju) i dvanaestog igrača. U ovom slučaju to ne bi bila publika… nego sudija. Ne mora Petog opštinskog suda može i Apelacionog, koji bi poništio sve odluke pomoćnog, linijskog ili petog sudije koje nisu u našu korist. Bilo bi to prvenstvo… svetsko, a naše. I to ne samo zato što smo mi uređena i pravna država koja poštuje odluke institucija, već kad podignemo pobednički pehar da možemo protivnicima da pogledamo u oči i kažemo… „tako nam je bilo suđeno…“ završi deda svoje izlaganje i dobi aplauz od nas prisutnih…
Autor je satiričar i dramski pisac