Ovih dana svedočimo nečem potpuno nestvarnom.
Sport pratim još od najranijih dana, i sam sam pokušavao da postanem NEKO u sportu, ali iako nisam bio baš tako loš, nekako je u meni preovladala želja da pomažem drugima, naročito onima u velikoj nevolji, pa tako kao svoj životni put izabrah medicinu, preciznije hirurgiju. Ali je ta ljubav prema sportu ostala a ona je prisutna i dan danas. A kako i ne bi. Čemu vas uči sport? Koje poruke šalje? Fer plej. Naporan rad. TIMSKI DUH ako je u pitanju kolektivni sport. Dakle nikako SEBIČNOST. Istrajnost i upornost. Pobede i porazi, bez uzdizanja i unižavanja, i naposletku SOLIDARNOST.
Čemu ovaj kratak uvod? Kroz istoriju smo imali, iako mala zemlja, veliki broj vrhunskih sportista, koje smo voleli, koji su bili naša božanstva, i na koje smo se ugledali. Sportista koji su pronosili slavu naše zemlje širom sveta. Sportista koji su bili pre svega LJUDI, i kao takvi uvaženi i poštovani.
A sa čim se suočavamo danas. Jedan od naših najistaknutijih sportista svih vremena, čovek svetskog ugleda i gospodskih manira, biva izložen pretnjama i potencijalno fizičkom nasilju, u režiji ljudi koji su zalutali u srpski sport, neostvareni, beznačajni, nezasluženo „osvojili” ili su im date pozicije kao u Orvelovoj „Životinjskoj farmi”. Neka pročitaju ovu knjigu. Možda će se neki i prepoznati, možda će se u nekima od njih i aktivirati poneka od retkih preostalih sinapsi, možda će se u njima javiti osećaj griže savesti i želja za pokajanjem.
Bolno je saznanje da ovako nešto može ikome u ovom društvu da padne napamet, ali kada je u pitanju takav profil ljudi, ništa ne iznenađuje. I očekivana je inertnost onih koji sve drže pod kontrolom, i koji su nam oteli sve institucije.
Ali kako reagujemo mi, većinska, normalna Srbija s jedne strane, i njegove kolege sportisti sa druge strane? Ko se tu pokazao da je budućnost ove zemlje a ko se sakrio u mišju rupu i ne oglašava se?
Probuđena mladost, ja bih rekao i narod, oni pravdoljubivi, iskreni, pošteni ljudi, oni koji najviše mogu da izgube, su preplavili svojim komentarima i porukama podrške Nemanji Vidiću, društvene mreže, i zdušno podržali čoveka velikog srca i jakog karaktera, koga su prepoznali kao nekoga ko je budućnost ove zemlje. Baš kao i mladi ljudi koji su odsvirali kraj jednom besperspektivnom, nakaradnom sistemu, poremećenih vrednosti.
A ostali sportisti, njegove kolege zanemeli. Kad izgubiš čast i ponos izgubio si dušu. To je nepovratno. Danas je Nemanja, sutra Nole, prekosutra Jokić. Svako će, verujte, doći na red. Ako ne dignete glas sada, sutra će biti kasno. Voleo bih da nisam u pravu.
Ali građevina, privilegije, kombinacije, masni profiti, ne ljube poštenog, karakternog, čestitog sa početka priče. Za sada sam čuo glas samo Nemanje Matića. Gospodo kada je DOSTA. Ili što bi rekao starac Pajsije Svetogorac: „Skupilo se mnogo pepela, otpadaka, ravnodušnosti, pa je sada potreban silan vetar da bi sve to odletelo“.
Bog poštuje ljudsku slobodu, jer ljude nije stvorio kao sluge, već kao sinove, i zato će i pomoći ako bude imao kome.
Neka vam je Bog u pomoći draga deco, na vama je budućnost. Bojim se da vas mnogi od nas starijih ne zaslužujemo.