U eri gde je pažnja najvrednija valuta, a moral najjeftinija roba, mnogi su se proslavili iritiranjem, galamom, prostaklukom. Oni su samo posledica, ne uzrok. Kakva nam je sadašnjost, a kakve perspektive sa generacijama kojima se to servira? Od Neona do Bake Praseta.
Retoričko pitanje „kuda ide ovaj svet?“ se kroz istoriju koristilo u svim kulturama kada ljudi izražavaju zabrinutost, šok ili nerazumevanje društvenih promena.
Najpoznatiji istorijski ekvivalent je čuvena latinska izjava „O tempora, o mores!“ (O vremena, o običaji!), koju je izgovorio rimski besednik Ciceron, koji je tada izrazio zgroženost stanjem u društvu i moralnim padom svojih savremenika. Takođe, Sokrat je još u 5. veku pre nove ere zapisao kritike na račun tadašnje omladine, tvrdeći da su „bahati, nemaju poštovanja prema starijima i da svet ide u propast“.
U našem jeziku, ova fraza najčešće dolazi kao plod sukoba generacija i stariji je izgovaraju kada god se pojave novi trendovi, tehnologije ili sistemi vrednosti koje oni ne razumeju ili ne odobravaju, što je često prirodni odbrambeni mehanizam zdravog razuma koji odbija da prihvati da poremećen sistem vrednosti postaje uobičajen.
Živimo u eri gde je pažnja najvrednija valuta, a moral najjeftinija roba. Nekada su idoli mladih bili sportisti, naučnici ili umetnici. Danas su to ljudi koji vrište u mikrofon, simuliraju mentalne slomove i ponižavaju prolaznike na ulici. Pogled na vrh svetske i domaće striming scene ne ostavlja prostor za optimizam. Pitanje više nije šta oni rade, već kuda ide svet koji to masovno konzumira?
Sve navedeno kao da je predvideo čuveni Edvard Šire u svojoj knjizi Veliki posvećenici iz davne 1888. godine. „Savremeni čovek traži zadovoljstvo bez sreće, sreću bez znanja, znanje bez mudrosti“. Svesno ulazim u rizik da je i ovo vid njihove promocije, ali zadržavam nadu da mnogima bude otrežnjenje.
Ko su današnje zvezde striminga, novi idoli klinaca?
Na globalnom nivou, sistematsko zaglupljivanje ima svoja jasna lica, pa možemo da počnemo od najaktuelnijeg fenomena, Amerikanca indijsko-pakistanskog porekla Neona (Rangeša Mutama) kod koga u goste dolaze poznate svetske zvezde. Igi Azalea, Big Šin, Young Thug, Džejms Harden, Janis Adetokumbo, Arman Carukijan, Dilon Bruks i mnogi drugi.
Ljudi kliknu da vide te poznate ličnosti, a Neon im služi kao kontrast i antijunak u celoj priči.
Njega je proslavio sopstveni kukavičluk i potpuno odsustvo harizme, dok se sadržaj bazira na svesnom sramoćenju i privlačenju najnižih ljudskih poriva. Međutim, u modernoj industriji striminga, to mu nije mana, već glavna prednost. On je postao globalno popularan upravo zato što je profesionalni internet klovn.
Popularnost se ne zasniva na tome što mu se ljudi dive, već na konceptu kontroverze i ljudske potrebe za dramom. Njegovi alati, naizgled banalni, doneli su mu gledanost i finansijski uspeh – namerno iritiranje ljudi (rejdž bejting), kroz svesno glumljenje toksičnog, bahatog, ali društveno nespretnog čoveka. Dok ljudi čekaju da ga neko „nauči pameti“ ili da ga osramoti, njegov devizni račun samo raste, kao i klikovi.
Sa tim novcem, strimeri poput Neona, popularnost onda dodatno kupuju agresivnim marketingom, pa tako i ovaj dvedesetjednogodišnjak mesečno plaća stotine hiljada dolara stotinama ljudi (tzv. klipers) koji gledaju njegove višečasovne strimove, seku najšokantnije delove (tuče, svađe, incidente) i kače ih na TikTok, Jutjub i Instagram. Taj algoritam stalno gura njegove snimke ljudima pred oči, stvarajući privid da je on glavna tema na internetu.
Kako to izgleda u praksi? Otužno.
Tokom karijere je lažirao sopstvenu smrt, upadao u montirane javne svađe i tuče, bivao hapšen u Dubaiju zbog ilegalnog snimanja. Svaka ta situacija stvara dramu, a drama privlači milione tinejdžera koji prate takav sadržaj. „Živeti moralno to je uvek drama“, rekao je nekada nekadašnji bard kulture i političar Francuske Andrea Malro.
Neko drugo vreme.
Bizarni karavan
Neon, nažalost, nije izolovan slučaj, već je samo predvodnik bizarnog karavana, pa dok on trguje sopstvenim poniženjem, strimer Adin Ros trguje zavisnošću i zarađuje milione dolara promovišući neregulisanu kripto-kocku maloletnoj publici. Njegovi strimovi su postali digitalni kazino gde se deci ispira mozak, dok on istovremeno ugošćuje najradikalnije i najkontroverznije internet ličnosti, svesno gazeći preko bilo kakvog moralnog kompasa. Kod njega su bili Endrju Tejt, Nik Fuentes, poznati beli suprematista, ali i Donald Tramp 2024. godine.
Trijumf histerične galame nad razumom došao je sa strimerima koji nose nadimke IShowSpeed i Kaj Senat. Njihove karijere se baziraju na konstantnom vrištanju, skakanju po nameštaju i simuliranju mentalnih slomova. Senat je uspeo da izazove prave nerede na ulicama Njujorka obećavajući besplatne konzole, dok Spid bizarnim i često opasnim ponašanjem (poput paljenja vatrometa u spavaćoj sobi) stalno pomera granicu bezumlja. Kod njih nema humora, postoji samo čista, zaglušujuća buka koja uspešno maskira kreativni vakuum.
Džek Doerti, Amerikanac koji je sa samo 13 godina započeo Jutjub karijeru, otišao je korak dalje i predstavlja najagresivniji krak ove patologije, on maltretira ljude u javnosti. Doferti namerno provocira, vređa i ugrožava nepoznate prolaznike na ulici, ali to radi isključivo dok se krije iza leđa svog masivnog, plaćenog obezbeđenja. Dobro, rekli bi neki, ovao i nije takva novina, ovoga ima i u politici, a bogami i na ulici i kod nas. Ipak, nigde se ovako javno ne gazi tuđe dostojanstvo bez ikakvih posledica. Zajednički imenitelj svih ovih strimera je potpuna, zastrašujuća ispraznost. Tu nema nikakve edukacije, sadržaja, umetnosti, autentične zabave, da ne idem dalje sa konstatacijom da nema ni umetnosti, smislenosti, ičega suvislog. Postoji samo goli šok i eksploatacija najnižih ljudskih poriva.
Srbija i Balkan, strimeri kao put maloletnicima do kocke i patologije
Savršen domaći ekvivalent američkom ludilu jeste Bogdan Ilić, poznatiji kao Baka Prase. On nije samo balkanska verzija ovog trenda, on je živi dokaz da domaća publika reaguje na potpuno istu vrstu digitalnog toksina. Baka Prase igra sličnu igru na lokalnom nivou. To je biznis model zasnovan na fabrikovanju sopstvenog straha i nemoći, od snimanja klipova u kojima navodno plaća reket, preko javnog kukumavčenja, pa sve do strimova gde dopušta da ga fizički šamaraju pred kamerama. Psovke, mizoginija, uvrede, banalnosti su samo dodatne konfete.
Dostojanstvo je u oba slučaja zamenjeno uplatama na računu. Baš kao što Adin Ros bogatstvo gradi uvlačeći maloletnike u neregulisanu kripto-kocku, domaća scena nudi sopstvenu verziju, pa su naši najpopularniji strimeri svesno postali hodajući bilbordi za domaće kladionice i slot-aparate. Jer šta je bolje za klinca od 15 godina, nego da zavrti koji slot ili uplati tiket?
Institut za javno zdravlje Srbije Batut procenjuje da svaka četvrta mlada osoba u zemlji već ima ozbiljan problem sa kockanjem, u brojkama između 100.000 i 300.000 patoloških kockara. Ekranizacija zavisnosti se kroz agresivne reklame kladionica deci servira kao vrhunski uspeh, a porok se pakuje u šareni celofan brze i lake zarade.
Ova kultura instant uspeha nedavno je doživela svoj fizički vrhunac vrhunac kroz bizarne susrete domaćih i stranih zvezda. Scena u kojoj Baka Prase poklanja skupoceni Roleks američkom strimeru IShowSpeed-u kako bi „pokazao veličinu Balkana“ ogolila je suštinu ovog fenomena. To je kultura u kojoj se poštovanje ne zaslužuje delima, već se kupuje satovima, dok publika koja jedva sastavlja kraj s krajem hipnotisano aplaudira tom bahaćenju.
Jedina merna jedinica je gledanost. Još jedan primer te teze je dolazak američke influenserke Nine Drame na UFC događaj u Beograd, koja se momentalno povezala sa Bakom Prasetom, iako on nikakve dodirne tačke nema ni sa MMA, niti boriličkim sportovima, kao uostalom ni sa fudbalskim klubom Vojvodina, čiji je promoter. On ima folovere, to je dovoljno.
Baka Prase nije usamljeni jahač ove balkanske apokalipse. Oko njega je izrastao čitav ekosistem autora koji parazitiraju na istoj vrsti ispraznosti. Tu je i Čoda, nekadašnji gejmer koji je sopstveni kanal pretvorio u virtuelnu kockarnicu u kojoj se deci ispira mozak slot-aparatima. Sa druge strane, fenomen poput Desingerice dokazuje da se agresivno ponašanje i ponižavanje publike danas slavi kao autentični performans.
Na samom dnu te piramide nalaze se ekstremni tiktokeri poput Faraona (čiji je Jutjub kanal nedavno ukinut) koji svesno plešu po ivici zakona i morala radi pukog skandala i viralnosti.
Lojalnost
Kao što svetske zvezde imaju milione fanova spremnih da verbalno „linčuju“ svakog ko ih kritikuje, tako i domaći strimeri upravljaju svojom „armijom“. To su hiljade dece koja svesno učestvuju u sajber maltretiranju drugih jutjubera i odbrani neodbranjivih skandala svojih idola.
Pa da se vratimo na pitanje sa početka teksta, kuda ide ovaj svet? Odgovor je da ovakvi fenomeni šalju zastrašujuću poruku o budućnosti našeg društva. Algoritmi velikih platformi danas svesno nagrađuju agresiju, glupost i nedostatak empatije i solidarnosti. Mlade generacije odrastaju uz poruku da su moral i vaspitanje prepreke na putu do uspeha. Ne uplaćuju novac bolesnoj deci, napuštenim psima i mačkama, već tokene u lajvovima svojim internet bogovima.
Problem, ipak, nije u Neonu ili Baki Prasetu. Oni su samo simptom bolesti, pametni oportunisti koji su shvatili šta danas prolazi. Pravi problem je publika, koja je opet nusproizvod mnogih drugih okolnosti. Medija, politike, odgovornosti javnih ličnosti, koji sve ovo tetošu, ali i roditelja, kojima je lakše da konstatuju da im se deca zaglupljuju na bizarnim koncertima i da se na njih ljute, umesto da deci puste ako ne Šade ili Lionarda Koena, koji bi možda predstavljali preveliki generacijski jaz, onda makar Lanu Del Rej, Arlo Parks ili Lian La Hevas. Edukacija, strpljenje, trud.
Svet, i Srbija u njemu, idu u pravcu potpune emotivne i intelektualne otupljenosti, gde klik vredi više od ljudskosti. Predvideo je to i pokojni nobelovac Mario Vargas Ljosa u svojoj knjizi Civilizacija spektakla.