Ovog meseca navršava se pet godina od haotičnog povlačenja američkih snaga iz Kabula. Invazija i okupacija Avganistana, koju su predvodile Sjedinjene Američke Države uz podršku NATO-a nakon terorističkih napada 11. septembra 2001. na Njujork i Vašington, danas se uglavnom smatraju neuspehom.
U ratu je poginulo više od 2.400 američkih i 450 britanskih vojnika, kao i desetine hiljada civila (tačan broj nije poznat). Iako je Al Kaida bila potisnuta, njeni talibanski domaćini su nakon povratka na vlast 2021. ponovo uspostavili represivnu, mizoginu islamističku vlast.
Avganistan je postao sinonim za nepromišljeni zapadni intervencionizam i pokušaje izgradnje države. Taj rat predstavljao je arhetip „večitog rata“, izraza koji je prvi put postao poznat još tokom Vijetnamskog rata, piše u kolumni spoljnopolitički komentator Gardijana Sajmon Tisdal.
Ako je ova opomena imala ikakvu trajnu vrednost, onda je to bilo kao upozorenje političarima i vojnim komandantima da ne ulaze olako u otvorene sukobe bez opravdanog razloga, jasno definisanih i ostvarljivih ciljeva, kao i strategije izlaska.
Nažalost, lekcija o „večitom ratu“ morala je ponovo da bude naučena u Iraku, koji su SAD i Velika Britanija napale 2003. godine, a napustile 2011, ostavivši iza sebe ogromnu štetu uz veoma malo koristi.
„Nikad više!“ bio je strastveni poklič tada, ali i godinama kasnije.
Ipak, čini se da se isti pogubni obrazac sada ponavlja nakon neshvatljivo nepromišljene odluke Donalda Trampa da napadne Iran. Rat koji je Tramp nazvao „malim izletom“ ušao je u šesti mesec i ubrzano eskalira. I on sve više poprima obeležja „večitog rata“.
To što se ova noćna mora ponovo dešava prkosi svakom razumu. Kako je to moguće? Bez obzira na neposredne uzroke rata, odgovori se mogu pronaći u dugotrajnom američkom preuveličavanju i pogrešnim procenama nivoa i razmera spoljne pretnje, uz političko nepoštenje, nacionalnu oholost, naivnost i pogrešno usmereni idealizam.
Podsećajući na bolno američko iskustvo u Avganistanu, Karter Malkasijan, profesor na Nacionalnom ratnom koledžu i nekadašnji civilni savetnik američkih snaga u Helmandu i Kabulu, smatra da je osnovna pretpostavka koja je opravdavala dvadesetogodišnje prisustvo američkih trupa u Avganistanu – uverenje da bi ta zemlja u suprotnom ponovo postala sigurno utočište za međunarodni terorizam – bila suštinski pogrešna.
„Ništa slično se nije dogodilo. U proteklih pet godina nijedna teroristička akcija protiv Sjedinjenih Američkih Država nije izvedena od strane grupe sa sedištem u Avganistanu“, napisao je Malkasijan. „Vašington je na rat potrošio približno bilion dolara. Više od 775.000 američkih pripadnika oružanih snaga bilo je raspoređeno… sve to radi odbrane od pretnje za koju se ispostavilo da je bila preuveličana.“
„Pet godina kasnije, najveća opasnost nije u tome da bi Avganistan ponovo mogao da postane utočište za teroriste. Mnogo ozbiljnija pretnja je rizik da kolektivno zaboravimo naučene lekcije.“
Ukratko, „strahovi trenutka“ ne bi smeli da zamagle sećanje na strašne dugoročne posledice beskonačnih ratova – ljudske, finansijske i geopolitičke.
Ako je rat u Avganistanu vođen na osnovu pogrešne pretpostavke, onda to još više važi za invaziju na naftom bogat Irak. Tvrdnja američkog predsednika Džordža V. Buša iz 2002. godine da režim Sadama Huseina poseduje zalihe hemijskog i biološkog oružja spremnog za upotrebu i da nastoji da razvije nuklearnu bombu pokazala se kao netačna.
Netačna je bila i tvrdnja tadašnjeg potpredsednika Dika Čejnija da Irak „pomaže i štiti“ Al Kaidu. Naknadna okupacija i pobuna prerasle su u deo još većeg „večitog rata“ – Bušovog „globalnog rata protiv terorizma“.
Prema projektu Troškovi rata Univerziteta Braun, procenjuje se da je između 2001. i 2023. godine oko 940.000 ljudi poginulo u direktnom nasilju nakon napada 11. septembra u Iraku, Avganistanu, Siriji, Jemenu i Pakistanu. Posredno je u ratnim zonama nakon 11. septembra umrlo do 3,8 miliona ljudi.
Lako je, iz današnje perspektive, preispitivati odluke o ratu i miru donete pod pritiskom stravičnih događaja. Mnogo je teže opravdati neiskreno sprovođenje političkih, vojnih i komercijalnih interesa, kao i manipulisanje obaveštajnim podacima i javnim mnjenjem.
Ipak, da li je ijedan rat ikada započet bez skrivenih motiva?
Novi film o Homerovom epu Odiseja, o kojem se mnogo govori, bavi se posledicama desetogodišnjeg Trojanskog rata, koji je, prema predanju, započeo otmicom lepe Helene iz Sparte. Međutim, sasvim je moguće da je taj rat bio manje vođen borbom za lepu ženu, a mnogo više trgovinskim interesima.
Sjedinjene Američke Države tvrdile su da su rat u Vijetnamu vodile kako bi podržale demokratiju i zaustavile širenje komunizma, pozivajući se na danas diskreditovanu „domino teoriju“. Ali taj rat je u velikoj meri bio i izraz američkog uverenja u sopstvenu izuzetnost i težnje ka globalnoj hegemoniji. U tom smislu, malo toga se promenilo.
Šta je još to što američke političare navodi da rizikuju skupa uplitanja u strane ratove koje ne mogu da kontrolišu i koje najčešće na kraju izgube?
Nesigurnost – odnosno strah – predstavlja zajednički imenitelj. Kao i Buš pre njega, Donald Tramp i izraelski premijer Benjamin Netanjahu u velikoj meri su, i svesno, preuveličavali neposrednost i egzistencijalnu prirodu iranske pretnje.
Kao što je bio slučaj sa Irakom 2003. godine, ni Iran ne poseduje nuklearno oružje, niti postoje čvrsti dokazi da pokušava ili da je u skorije vreme pokušavao da ga razvije. Tu se javlja paradoks koji se stalno ponavlja – najsnažnija država sveta ponovo pokazuje strah od pretnji koje možda i ne postoje.
Trampovo izraženo neprijateljstvo prema slabijim susedima, poput Venecuele, Kube, Kolumbije, Paname i Grenlanda, takođe ima obeležja „večitog“ pristupa. Ono proizilazi iz temeljnog mita da Sjedinjene Američke Države imaju posebnu misiju – i pravo – da nadziru zapadnu hemisferu, stav koji su kasnije proširile i na ostatak sveta.
Isto tako, i pohlepa je večita. Odbacujući altruističke ideje o širenju demokratije, Tramp nastoji da ostvari ekonomsku, kao i geopolitičku dominaciju. Pokušao je da ratove u Ukrajini i Gazi pretvori u izvor finansijske dobiti. Njegovo usredsređivanje na Ormuski moreuz pokazuje kako se bezbednosna politika gotovo uvek prepliće sa finansijskim i komercijalnim interesima.
Nedostatak delotvornog posredovanja i mirovnih misija Ujedinjenih nacija, slabljenje američke diplomatije, koje se dodatno ubrzalo za vreme Trampove administracije pod njegovim poslušnim državnim sekretarom Markom Rubijom, kao i uporno odbijanje da se prihvati ono što je vojno neizbežno, doprinose tome da sukobi predvođeni Sjedinjenim Američkim Državama prerastu u nerešive i dugotrajne ratne močvare.
U Trampovom slučaju važnu ulogu igra i ego. Deluje da bi radije dozvolio da poginu još hiljade civila, rizikovao počinjenje ratnih zločina, zapalio ceo Bliski istok i ugrozio izborne izglede Republikanske stranke nego priznao da je pogrešio u vezi sa Iranom.
Takvo krajnje ponašanje osvetljava još jedan poguban aspekt fenomena „večitog rata“. Njegova potpuna besmislenost duboko je nemoralna. U svom krajnjem nerazumlju, on vređa i Božje, i ljudske zakone. Rat bez kraja predstavlja smrt nade.
Dok se Tramp grčevito koleba oko politike prema Iranu, očigledno je da uviđa bezdan na čijoj se ivici njegovom zaslugom nalaze Sjedinjene Američke Države – ali nema predstavu kako da ga izbegne. Jednog dana govori o pregovorima, već sledećeg naređuje masovne i smrtonosne vojne udare.
Iranski tvrdolinijaši, ne mareći za patnje sopstvenog naroda, koriste njegovu dilemu i dodatno pojačavaju pritisak, šireći napade svojih regionalnih saveznika i izvodeći napade dronovima i raketama koji uznemiravaju svetsku ekonomiju.
Zarobljen u lavirintu poricanja, Tramp uzalud pokušava da se bombardovanjem izvuče iz krize dok istovremeno očajnički traga za sporazumom koji bi mogao da predstavi kao pobedu.
Nijedna od te dve mogućnosti neće uspeti. Ova katastrofa u Iranu već određuje Trampov predsednički mandat. Krvava mrlja, krivica i sramota – ako već ne i sam rat – trajaće zauvek.