Podnošenje krivične prijave advokata Veselina Milića protiv načelnika UKP Marka Krička i njegovog pomoćnika Sekulovića pokazalo je da u policiji besni svojevrsni „građanski rat“ između lojalističkih policajaca. Slično tome, u toku je i „građanski rat“ među lojalističkim kriminalnim grupama, čemu svakodnevno svedočimo.
Sve je to posledica isprepletanosti struktura policije, kriminala i vlasti, koja na kraju predstavlja vrhovnog arbitra među njima.
Kada se pročita krivična prijava Veselina Milića protiv rukovodilaca UKP, stiče se utisak da čitavim procesom upravlja neki nevidljivi faktor, izvan formalnih struktura policije, tužilaštva i ljudi iz kriminalnog miljea.
U krivičnoj prijavi pominju se samo Kričak i Sekulović, ali ne i Zafirović, koji je takođe bio potpisnik prijave protiv Veselina Milića. On je načelnik SBPOK-a i, prema dostupnim informacijama, od početka je učestvovao u istrazi, ali je u prijavi naveden samo kao svedok.
Nelogično je da načelnik UKP, njegov pomoćnik i načelnik SBPOK-a potpisuju krivičnu prijavu i dostavljaju je tužiocu. Takva praksa praktično ne postoji, jer krivične prijave po pravilu potpisuju operativci koji rade na konkretnom predmetu. Načelnici imaju ulogu supervizora – parafiraju prijavu i daju saglasnost da bude prosleđena tužilaštvu.
Njihovo neposredno učešće u ispitivanju i, kako se navodi, premlaćivanju uhapšenih i osumnjičenih baca ozbiljnu sumnju na njihovu nepristrasnost i profesionalnost. Krivična prijava vlasnika restorana i dvojice konobara zbog navodnog iznuđivanja iskaza i fizičkog zlostavljanja, koja je prosleđena Trećem osnovnom javnom tužilaštvu, dodatno pojačava te sumnje.
Posebno je zanimljivo što u javnosti nema nikakvih informacija o daljem postupanju po toj prijavi. To može da ukaže na strogo kontrolisano vođenje postupka, kako se ne bi ugrozio ostatak, kako pojedini tvrde, „režirane priče“.
U ovoj sagi prepliću se lični animozitet između Krička i Milića, ali i surova realnost da oni, po svemu sudeći, nisu ključni donosioci odluka.
Još jedan detalj iz krivične prijave privlači pažnju. Navodi se da je komšija Veselina Milića, N. M, koji je ujedno i kum ubijenog Nešovića, dao alibi svom susedu Miliću, koji je tokom kritičnih sati bio u kontaktu sa Nešovićem. To znači da je šef beogradske policije komšija osobe iz kriminalnog miljea, koja je pritom upoznata sa detaljima njegovog kretanja, što predstavlja paradoks samo po sebi.
Moje mišljenje razlikuje se od mišljenja onih koji smatraju da Milić može ozbiljno da ugrozi vladajuće strukture. Smatram da je dovoljno pokrenuti pitanje porekla njegove imovine kako bi bio doveden u bezizlaznu poziciju. Upravo zato se pitanje njegove višemilionske imovine ne otvara – ono predstavlja polugu preko koje se, po mom mišljenju, drži pod kontrolom.
Takav postupak mogao bi vrlo lako da bude pokrenut ukoliko, kako se često tvrdi, postoje tužioci i sudije koji funkcionišu „na dugme“. Dovoljno je setiti se slučaja Veljka Belivuka i njegove grupe, koji su takođe raspolagali određenim adutima, ali im se uprkos tome sudi uz mogućnost izricanja doživotnih kazni zatvora.
Praksa da se najviši rukovodioci policije međusobno obračunavaju putem krivičnih prijava i tužilaštava praktično je nezabeležena. Sve se to odvija pred očima domaće i međunarodne javnosti.
Najtragičnije je što je ovaj slučaj ozbiljno narušio ugled policijske profesije, ogolio duboko patološke odnose unutar sistema i pokazao svu nemoć institucija u Srbiji.
Autor je advokat i član Svetske asocijacije šefova policije