Dok svet zabrinuto posmatra eskalirajući američko-izraelski rat sa Iranom, u Sjedinjenim Državama i Latinskoj Americi ljudi su više zaokupljeni pitanjem bližim kući, mogućim krajem komunizma na Kubi. Iako su komentatori predviđali propast režima desetine puta od revolucije 1959, koju je predvodio Fidel Kastro, vladavina komunista je, pod teretom ekonomske krize i decenijske blokade, sada u najozbiljnijoj krizi.
U brojnoj kubanskoj dijaspori, i među stručnjacima, postoje dve ideje o tome šta bi pad režima trebalo da podrazumeva. Iako nisu međusobno isključive, one imaju suštinski različite pristupe diskretnim pregovorima Trampove administracije sa kubanskim liderima. Prvi pristup može se nazvati Obama 2.0, s obzirom na sličnosti sa politikom bivšeg američkog predsednika prema Kubi iz 2015/16. godine.
Raskidajući sa prošlošću, Obama je ponovo uspostavio diplomatske odnose sa ostrvom, obezbedio oslobađanje američkih zatvorenika i ubedio Raula Kastra (koji je nasledio svog brata Fidela na mestu predsednika 2008. godine) da dozvoli veće učešće privatnog sektora u ekonomiji. Zauzvrat, Obama je ukinuo mnoga ograničenja na američku trgovinu i investicije na Kubi. Ali Kongres, pod kontrolom republikanaca, odbio je da ukine višedecenijski američki trgovinski embargo.
“Obamino razmišljanje bilo je da će otopljavanje odnosa na kraju dovesti do političkih promena, izbora i kraja jednopartijske vladavine”, kaže bivši šef diplomatije Meksika Horhe Kastaneda. Ali ta teorija nikada nije testirana, jer je sa dolaskom Donalda Trampa na vlast 2017. blokada vraćena u punoj snazi.
U svom drugom mandatu, Tramp se vratio intervencionizmu, kidnapujući venecuelanskog predsednika Nikolasa Madura, dok je ostacima njegovog režima dozvolio da zadrže vlast sve dok se povinuju američkim zahtevima. U suštini, Tramp je izabrao naftu umesto demokratije. Njegov stav prema Kubi deluje podjednako cinično. Sredinom marta, Tramp je rekao: „Zaista verujem da ću imati čast da preuzmem Kubu. …Mislim da mogu da radim šta god želim s njom.”
„Kubi je potrebna promena, ali ne mora da se promeni odjednom“, pojasnio je američki državni sekretar Marko Rubio.
Kuba je Sjedinjenim Državama strateški izuzetno važna jer se nalazi samo 90 nautičkih milja od Floride, i jer na ostrvu imaju vojnu bazu Gvantanamo, do koje su došli Ustavom iz 1901, kojim se kubanska vlada obavezala da će dati u zakup SAD zemljište za izgradnju pomorske baze. Kuba je postala „nezavisna“ država nakon pobede SAD u američko-španskom ratu 1898, ali je sve do komunističke revolucije 1959. bila pod američkom upravom.
„Predsednik Tramp i državni sekretar Rubio, sin kubanskih imigranata, žele da uđu u istoriju kao osobe kojima je uspelo ono što nije njihovim prethodnicima više od šest decenija, da sruše poslednji revolucionarni režim u američkom dvorištu. Ujedno, bitni su im bezbednost i geopolitički interesi. Što se tiče geopolitike, cilj je ponovo biti `gazda u svom dvorištu` i isključiti uticaj stranih sila, najpre Rusije, ali i Kine“, kaže za NIN profesorka Fakulteta političkih znanosti u Zagrebu Lidija Kos Stanišić.
Pregovori su u toku
Kada je poslednjeg dana marta ruski tanker „Anatolij Kolodkin“ (takođe pod sankcijama) pristao u kubanski naftni terminal Matanzas, sa 700.000 barela sirove nafte, nije bilo odmah jasno zašto je brodu dozvoljeno da prođe kroz Trampovu blokadu. U januaru je američki predsednik na društvenim mrežama izjavio: „Više neće biti nafte, ni novca, koji ide na Kubu – ništa“, ali je početkom aprila novinarima rekao: „Ako neka zemlja želi da pošalje malo nafte na Kubu upravo sada, nemam problem s tim“.
Zatim je stigla vest da Kuba oslobađa 2.010 političkih zatvorenika. Vlada je taj potez predstavila kao humanitarni gest pred Uskrs, ali su posmatrači brzo povezali ova dva događaja, i oba videli kao dokaz da se pregovori između Vašingtona i Havane nastavljaju. Američka naftna blokada dovela je do toga da već posrnula kubanska ekonomija dođe na ivicu ponora. Turizam je gotovo mrtav, nakon što su avio-kompanije iz Kanade, Rusije, Kine i Francuske obustavile letove. Većina benzinskih pumpi je zatvorena. Nestanci struje i hrane su od januara svakodnevni.
Kubanci koji još žive na ostrvu, njih oko 9,5 miliona, nakon egzodusa 2 miliona u poslednjih pet godina, iscrpljeni su.
„Sve se urušava, zdravstvo, obrazovanje, transport, sve“, rekao je za „Gardijan“ jedan Kubanac ispred crkve u El Kobreu, poznatom mestu hodočašća na istoku zemlje. U međuvremenu, stanovništvu je ostavljeno da proučava deliće informacija o pregovorima, koji su procureli od američke strane. To je dijalog sa nepomirljivim stavovima: Tramp se zakleo da će „preuzeti“ ostrvo, dok Kuba tvrdi da njen politički sistem nije predmet pregovora.
Šezdesetih godina, CIA je pokušala da ubije Fidela Kastra otrovanim cigarama, eksplodirajućim školjkama i kontaminiranim ronilačkim odelima, kao da bi uklanjanje vođe revolucije nekako rešilo sve probleme na Kubi. Danas američki predsednik Donald Tramp pokušava isto, da na, istina, manje nasilan način okonča vladavinu komunista. Politički neuticajan Migel Dijaz Kanel, trenutni predsednik Kube, nedavno je priznao da režim pregovara sa omraženim gringosima.
On ne kaže ono što svi znaju: cilj razgovora sa Sjedinjenim Državama, koje predvodi državni sekretar Marko Rubio, jeste upravo njegovo uklanjanje. Režim može da opstane, ali Dijaz Kanel mora da ode.
Tramp je u Karakasu zadržao represivni čavistički režim na vlasti, izdajući demokratsku opoziciju i rušeći nade u demokratsku obnovu, jer je postojalo nešto što je želeo više – nafta. Kuba nema naftu. Ima plaže, i možda Tramp želi da na njima izgradi Tramp rizort, vraćajući Kubu u njene predrevolucionarne dane kada su mafijaši iz Nju Džerzija vodili kazina na ostrvu. Ali, za razliku od nafte, zarađivanje od turizma zahteva vreme i naporan rad. Da bi preživeo, režim u Karakasu je prvo prodao Madura, a zatim pristao da radi po Trampovim zahtevima, bez postavljanja pitanja.
Ni Rubio ni njegov šef Tramp ne insistiraju na promeni režima ni na Kubi.
„Tramp ne naglašava demokratiju ili političku liberalizaciju, niti to posebno čini Rubio. Predsednik Tramp je lično zainteresovan za otvaranje Kube, posebno za hotele, kockarnice i golf terene. Pregovori između SAD i Kube su u toku, u njih su uključeni i članovi porodice Kastro i, kako sada stvari stoje, čini se da bi Tramp dozvolio njihov ostanak na vlasti iz senke (kao što je već slučaj nekoliko godina) ukoliko bi došlo do liberalizacije kubanske privrede, uklanjanja ograničenja na veličinu privatnih firmi, otvaranja bankarskog sistema i možda demontiranja monopola vojne kompanije GAESA“, ističe za NIN Kos Stanišić.
Ona naglašava da se Tramp vraća Monroovoj doktrini iz 19. veka, kada su se SAD obavezale da neće dozvoliti stranim silama da se mešaju u njihovu sferu interesa, odnosno zapadnu hemisferu. U ovom slučaju strane sile su Kina i Rusija.
„Rubio ima dvostruku ulogu: s jedne strane je ideološki zagovornik tvrđe linije prema kubanskom režimu, a s druge strane ključni politički most prema kubansko-američkoj zajednici na Floridi. Njegovo poreklo i politički profil omogućavaju mu da istovremeno utiče na formiranje politike u Vašingtonu i mobiliše podršku unutar dijaspore“, kaže Kos Stanišić.
Komunizam i blokada
U 67 godina pod vlašću komunista i pod američkim sankcijama, Kuba nikada nije bila u lošijoj situaciji. Čak i nekada napredni sistemi obrazovanja i zdravstvene zaštite sada su u kolapsu. Analitičari se ne slažu da li je za teško stanje kriv sistem ili američka politika.
Da je Kuba je potonula zbog svog represivnog režima, a ne zbog spoljne blokade, smatra španski ekonomista Danijel Lakaje, koji sebe označava kao konzervativnog liberala. On ističe da kubanska ekonomija ne tone zbog navodne „blokade“, već zbog komunističkog režima koji kombinuje politički teror, ekonomsku propast i sistematsku propagandu da sakrije sopstveni neuspeh. Diktatura je, po Lakajeu, nametnula parazitski model koji koristi siromaštvo da bi glumila žrtvu dok lideri gomilaju bogatstvo.
„Kubanski zdravstveni sistem je u raspadu i zapušten, pružajući kvalitetnu negu samo partijskoj eliti i strancima koji plaćaju u čvrstoj valuti. Kuba funkcioniše kao pravi zdravstveni aparthejd. Obični Kubanci pate od nestašica hrane i osnovnih roba, nedostatka lekova i bolnica u očajnom stanju, dok se Potemkinova kulisa prikazuje političkim delegacijama i turistima“, kaže Lakaje.
Narativ o blokadi nastoji da okrivi Sjedinjene Države za kubansku bedu, čak i dok se režim hvali velikim trgovinskim sporazumima sa većim delom sveta, smatra Lakaje.
„Komunistčka elita, koja živi u luksuzu i komforu, nameće ograničenja na uvoz hrane i lekova, ograničava pristup internetu i zabranjuje Kubancima da slobodno putuju. Sama činjenica da je diktatura `privremeno` ukinula ograničenja na uvoz hrane i lekova iz inostranstva dokazuje da su nestašice politička odluka doneta unutar zemlje, a ne rezultat spoljnog gušenja. Privilegovana elita oko diktature živi od masovnog osiromašenja građana, tretirajući zemlju kao zatvor, a svoj narod kao izvor za iznude i krađe“, piše Lakaje u svojoj analizi za „Tumorou afers“.
Drugi stručnjaci naglašavaju da SAD nemaju problem sa manjkom demokratije i ljudskih prava na ostrvu, i da mnogi autoritarni režimi širom sveta imaju američku podršku. Analitičar nezavisnog i antiestablišmnet bloga „Spektakl“ Diglan O’Marluni smatra da je akcija u Venecueli imala smisla samo ako se posmatra kao prva polovina plana za osvajanje Kube.
„Svaku zemlju koju Sjedinjene Države žele da unište prvo označe kao diktaturu. Svakog lidera kojeg žele da sruše prvo optuže za zločine protiv čovečnosti“, kaže O’Marluni.
Javno, kubanska vlada se protivi političkoj liberalizaciji. Kubanski ministar spoljnih poslova Bruno Parilja izrazio je spremnost da pregovara sa SAD, ali samo ako to isključuje „unutrašnja pitanja” zemlje. Ukratko, promena režima nije opcija. Američki i kubanski pogled na cilj pregovora su različiti, ali ne i nekompatibilni. Rubio je to i naglasio kada je izjavio da predložene reforme Dijaza Kanela, koje omogućavaju strancima da slobodno investiraju u svim sektorima ekonomije, „nisu dovoljno dramatične.”
Navodno je Trampova administracija postavila kao uslov skidanja blokade uklanjanje Dijaza Kanela sa vlasti, ali ne i 94-godišnjeg Raula Kastra, za koga se i dalje veruje da ima značajan uticaj i da je neophodan za postizanje dogovora. Traženje kompromisa u tekućim pregovorima se verovatno fokusira na to koliko promene režima kubanska vlada može da prihvati, i koliko političkog kontinuiteta kubansko društvo može da toleriše.
Odlučujući faktor biće razmere humanitarne krize u zemlji. Teški uslovi još nisu izazvali velike nemire. Ali i američki i kubanski lideri mogli bi da izgube prostor za dogovor ako izbije protest u Havani.
Horhe Kastanjeda, bivši ministar spoljnih poslova Meksika, smatra da trenutni zastoj u pregovorima ne može trajati beskonačno.
„Idealno bi bilo da druge latinoameričke zemlje, poput Brazila, Kolumbije i Meksika, igraju ulogu u pregovorima, utičući da veliki ustupci budu prihvatljivi za obe strane. Ali verovatniji ishod je da se Kuba, koliko god to bilo donkihotovski, suprotstavi podeljenoj američkoj administraciji, koja ima inicijativu, ali još nije odlučila da li želi promenu režima ili njegovo prilagođavanje“, zaključuje Kastaneda.
Ako bi kubanski režim pribegao nasilnom gušenju eventualnih uličnih protesta, Sjedinjene Države bi bile primorane da intervenišu, makar i zato što su kubanski Amerikanci ključna republikanska biračka baza.
Kubanski režim, sa svoje strane, ne može da čeka do novembarskih međuizbora u SAD, ili da se nada da će rat u Iranu oslabiti Trampa i omogućiti mu da dobije bolji dogovor. Zato vreme ne radi za pregovarače, a da li će i posle nametnutog sporazuma Kuba biti zvana komunističkom, biće stvar propagande i šminke, a ne ideologije.
Kuba no libre
Parola „Viva Kuba libre“ („Živela slobodna Kuba“) nastala je kao borbeni poklič u ratu za nezavisnost od Španije krajem 19. veka i postala je simbol oslobođenja ostrva. Nekoliko godina kasnije, u Havani, američki vojnici mešaju rum, koka-kolu i limetu, nazdravljajući „Kuba libre“, i tako nastaje čuveni koktel . Danas, u ironičnom obrtu, u barovima na Floridi, gde žive milioni migranata sa Kube, „kuba libre“ se naručuje sa „mentirita“ („mala laž“) kao aluzijom na neispunjeno obećanje o slobodi Kube.