Na današnji dan pre tri godine dogodilo se prvo od dva masovna ubistva koja su duboko potresla Srbiju. U Oglednoj osnovnoj školi Vladislav Ribnikar na Vračaru učenik te škole ubio je deset osoba (devet učenika i radnika obezbeđenja) i ranio još pet učenika i nastavnicu. Ubijeni su Ana Božović, Sofija Negić, Mara Anđelković, Andrija Čikić, Bojana Asović, Angelina Aćimović, Ema Kobiljski, Katarina Martinović i Adriana Dukić, kao i čuvar Dragan Vlahović. Njihove porodice bore se sa neizmernom tugom, a društvo sa posledicama toga da smo zakazali u prevenciji, ali i u odgovoru na užasne zločine.
Početak ovog teksta je kršenje načela novinarstva, pišem ga u prvom licu, pišem ga prvenstveno zbog stradalih i njihovih porodica. Ali, pišem ga i kao epitaf jednom društvu koje nije imalo snage da stane, koje je pristalo da potone u vrtlog nasilja.
TREĆI MAJ, namerno velikim slovima, jer ne znam kako drugačije da opišem strah, tugu, sramotu i jezivu prazninu koji su obeležili taj dan 2023. godine. Dečak ubica ubio je Anu, Angelinu, Katarinu, Emu, Maru, Andriju, Sofiju, Bojanu, Adrianu i njihovog čuvara Dragana…Verovala sam da ćemo stati, da ćemo razmisliti, da ćemo pokušati da budemo bolji. Nismo. Zakazali smo pre tog dana, a posle… Nismo bili spremni da priznamo. Kažem mi i namerno pišem malim slovima, mi smo društvo, svako od nas, svako za sebe… Izvinite.
Deca su se vratila u škole 8. maja, kao da je bilo najvažnije da odglumimo da je sve normalno, „da ih što manje traumatizujemo“, objašnjavali su nadležni. Ponavljali su kao papagaji neku tešku stranu reč empatija, verujem zato što je svima bilo jasno da bismo, da su upotrebili reč saosećanje, počeli da se preispitujemo, a nismo mogli ili nismo želeli.
Tog dana se moj sin vratio iz škole, tužan, kakav je bio posle 3. maja. Moja majka ga je pitala kako je, šta su pričali, čega se plaši. Odgovor koji je usledio me je doslovno sledio. „Znaš bako čega se najviše plašim… Da bude kao kada brod potone, more se zatalasa i uzburka, ali se onda sve smiri i zaboravi. Toga se plašim“, rekao je moj tada desetogodišnjak, u dnevnoj sobi, na oko 300 metara od mesta na kome su uplakani građani palili sveće i ostavljali poruke, igračke i cveće.
Izvinte deco, baš to smo dozvolili da se dogodi.
Treći maj 2023. godine će ostati kao ožiljak u kolektivnom pamćenju i svi će znati gde su bili kada su prvi put čuli vest u pucnjima u Osnovnoj školi.
Dan koji je počeo pucnjima koji su odjekivali školom i sirenama koje su odjekivale vazduhom, završio se zaglušujućom tišinom na ulici. Građani su se sponatnao okupili u blizini škole. Niko ih nije pozvao, niko nije morao da ih organizuje. Dan i veče su ispunili tuga i nemoć.
Nastradala su deca koja su imala svoje snove, koja su svirala, komponovala, plesala, kreirala svoju budućnost i donosila sreću porodicama i ljudima oko sebe.
Sati nakon masovnog zločina: Neizvesnost
Datum 3. maj 2023.godine. Vreme: 8.42 Ovo nisu brojevi i nikada više neće biti. Tada je maloletnik od 13 godina počinio dotada u Srbiji nezapamćen zločin. Ubio je devetoro učenika Ogledne osnovne škole Vladislav Ribnikar i čuvara. Ranio je pet dečaka i nastavnicu. Dete je pucalo u decu. Ispostaviće se da je znao da nije krivično odgovaran, ispostaviće se da je sve pripremao u svom stanu, u kome živi sa majkom i ocem, da ga je otac vodio u streljanu, da je došao do pištolja, da škola nije uredila ono što je njen posao, nije preduzimala mere potrebne za uočavanje i reagovanja na probleme u ponašanju i psihičkom stanju učenika.
NASTAVI SA ČITANJEM I POGLEDAJ VIDEO NA — insajder.net