Treća sezona serije „Senke nad Balkanom“ ponovo je u fokus javnosti vratila duhove predratnog Beograda, vremena u kojem su se preplitali špijunaža, visoka politika i iskreni revolucionarni zanos. Ipak, jedna figura iz tog perioda zaslužuje mnogo više od prolaznog filmskog kadra. To je Dida de Majo.
Piše: Dragan Vukićević
Njegovo ime danas prosečnom studentu ne znači mnogo, ali njegova sudbina nije samo biografija jednog čoveka; to je dijagnoza sistema koji je, u ime „svetlije budućnosti“, proždirao sopstvene heroje sa efikasnošću koja ledi krv u žilama.
Dido de Majo nije bio samo „predratni komunista“. Bio je vizionar, heroj francuskog pokreta otpora i umetnik čija je ruka spasavala živote tamo gde su oružje i diplomatija zakazali.
Grafičar slobode: Ruka koja je varala smrt
Pre nego što je postao žrtva sopstvenih drugova, de Majo je bio heroj Evrope. Bio je čovek akcije, intelektualac i borac koji je u vihoru Drugog svetskog rata postao legenda francuskog pokreta otpora (Résistance). NJegov najpotcenjeniji, a možda i najuzvišeniji dar, bio je njegov grafički talenat. Nakon poraza u Španskom građanskom ratu, hiljade boraca internacionalnih brigada našlo se u bezizlaznom položaju u francuskim logorima.
De Majo je tada svoju umetničku preciznost stavio u službu života. U improvizovanim laboratorijama, sa minimalnim alatom, on je bio glavni falsifikator pokreta otpora. NJegovom rukom iscrtani pečati, potpisi i dokumenti bili su toliko savršeni da su pred njima stajali zbunjeni čak i najpedantniji agenti Gestapoa. Zahvaljujući tim „umetničkim delima“, stotine boraca dobilo je nove identitete i kartu za život.
Vrhunac njegovog ratnog puta bilo je spektakularno spasavanje Andre Malroa, potonjeg francuskog ministra kulture i desne ruke generala De Gola. De Majo nije samo učestvovao u akciji; on je bio jedan od mozgova operacije koja je Malroa izvukla iz ruku dželata. Za Francusku, de Majo je bio vitez slobode. Za Jugoslaviju, po povratku 1945. godine, postao je sumnjivo lice.
Balkanski apsurd: Goli otok i ustaški dželati
Umesto da de Majo postane simbol nove, slobodne države, dočekao ga je mrak. Za jugoslovenske partijske drugove, po povratku u oslobođeni Beograd, postao je meta. Uhapšen je ne zbog onoga što je radio protiv neprijatelja, već zbog onoga što je znao o „prijateljima“. Netrpeljivost komunističkih perjanica prema de Maju bila je patološka, on je bio suviše obrazovan, suviše svetski čovek i suviše veliki svedok njihovih predratnih slabosti.
Zbog predratnih razmirica sa pojedinim „partijskim perjanicama“, ljudima koji nisu mogli da podnesu njegov integritet i svetski duh, de Majo je uhapšen gotovo odmah po povratku u Beograd. NJegova porodica je izbačena na ulicu, a on je, čovek sa pariskim ordenjem, poslat na Goli otok.
Ovde dolazimo do najstrašnijeg detalja jugoslovenske posleratne istorije, koji mlađe generacije moraju da znaju. Ono što se dešavalo na Golom otoku prevazilazi politički obračun sa „staljinistima“. To je bio laboratorijski eksperiment uništenja ljudskog dostojanstva. Zamisli tu monstruoznu ironiju: doskorašnjim herojima revolucije i partizanskim borcima za kapoe su postavljani škripari, ustaški begunci hvatani po hercegovačkim vrletima godinama nakon rata.
Zamisli taj nivo sadizma: heroj koji je spasavao Malroa iz ruku Gestapoa sada tuca kamen pod batinom čoveka protiv čijeg se fašizma borio četiri godine. To nije bila samo kazna; to je bio inženjering potpunog uništenja ljudske duše. Razumljivo je bilo skloniti političke protivnike i pristalice Staljina, ali ova količina životinjske osvete ostaje trajna mrlja na obrazu onovremene elite.
Diplomatska zavesa: De Gol i laž o Draži
Decenijama se u Jugoslaviji učilo da general Šarl de Gol nikada nije posetio našu zemlju zato što je Tito streljao Dražu Mihailovića, njegovog „klasića“ sa vojne akademije Sen-Sir. Iako u toj priči ima zrna istine o vojničkoj solidarnosti, prava istina je bila mnogo mučnija za režim.
De Gol, kao čovek od časti, nije mogao da „svari“ činjenicu da jugoslovenski vrh drži u logoru i zverski muči čoveka koji je spasao njegovog najbližeg saradnika. On nije hteo da pruži ruku onima koji su heroju francuske države uzvratili golootočkim kamenom. Jugoslovenska propaganda je svesno gurala priču o Draži kako bi sakrila sramotu o de Maju. Lakše je bilo narodu objasniti ideološki sukob oko generala, nego priznati nezahvalnost prema sopstvenom heroju. Za De Gola, odnos prema de Maju bio je civilizacijski lakmus papir koji Jugoslavija nije prošla.
Naslednici dželata i „kozije uši“
Istorija se kod nas ne ponavlja kao farsa, već kao neprestana trauma. Goli otok nije bio samo geografski pojam; to je bio mentalni model koji danas vidimo na ulicama Valjeva, Beograda i Novog Sada.
Istorija nas uči da se mehanizmi moći retko menjaju, samo menjaju formu. Danas na vlasti imamo „decu“ i naslednike onih koji su slali ljude na Goli otok. Oni nisu naučili lekcije o slobodi; naučili su samo lekcije o sili. Ovi novi moćnici nemaju „misaone alate“ da razumeju svet; oni ne znaju da dekonstruišu ideologiju, njih ne zanima ideologija, već isključivo moć i novac.
Kada gledamo snimke sa društvenih mreža na kojima policija i batinaši u civilu (današnji crnokošuljaši) krvnički tuku studente u Valjevu, Beogradu i širom Srbije, vidimo isti onaj mrak. To su ljudi koji šamaraju mlade samo zato što misle svojom glavom. Ti policajci, koji su zaboravili na čast uniforme, ponašaju se kao nekadašnji čuvari u logorima. Dok policija u Valjevu udara mlade ljude koji brane svoja polja i reke, ili dok se u Beogradu pendreci podižu na decu od dvadeset godina, vidimo isti onaj „inženjering slamanja duše“.
Ovi savremeni nasilnici prave jednu veliku grešku: misle da će njihova surovost ostati tajna. Očigledno nisu išli u „krštene“ škole, jer da jesu, znali bi priču o caru Trojanu. Baš kao što je zemlja progovorila o carevim ušima, tako danas progovara internet. U eri informacija, nemoguće je sakriti trag pendreka na telu studenta ili sramotu onoga ko je taj nalog izdao.
Istina uvek probije put
Dido de Majo je bio čovek koji je crtao slobodu tamo gde je nije bilo. Danas, mi smo ti koji moramo da „iscrtamo“ istinu o njemu i o svima koji pate pod čizmom neukih nasilnika.
Nasilje nad studentima danas i golootočka tortura nad de Majom su dve grane istog trulog drveta. Ali, kao što je istina o De Golovom preziru prema jugoslovenskom vrhu na kraju isplivala na površinu, tako će isplivati i istina o svakom šamaru upućenom mladosti ove zemlje. Istorija je spora, ali je neumoljiva, ona na kraju svakoga postavi na njegovo mesto: heroje u čitanke, a dželate u mrak zaborava i sramote.
Pitanje za naslovne strane sutrašnjice: Gde će se sakriti nasilnici koji danas šamaraju mlade ljude zbog drugačijeg mišljenja? Istorija nas uči da zidovi ćutanja uvek padaju, a istina o Didu de Maju, koja je decenijama bila pod ključem, dokaz je da pravda možda kasni, ali nikada ne zaboravlja. Ono što ovi nasilnici zaboravljaju, dok kriju lica iza fantomki i kaciga, jeste da živimo u eri gde svaki telefon postaje svedok. Svaki „policajac“ koji je osetio sadističko zadovoljstvo gazeći studenta u Valjevu, mora znati da se digitalni tragovi ne brišu. Svemu ima kraj, a istina, baš kao i trava iz narodne priče, uvek nađe put da šapne ko je bio čovek, a ko zver. Taj put počinje onog trenutka kada odbijemo da ćutimo. Ja ne pristajem da saginjem glavu pred nasiljem i prostaklukom, a vi?
Autor je direktor Nacionalnog odbora IAESTE