U uslovima starenja stanovništva i porasta broja obolelih od malignih i drugih bolesti, potreba za razvijenim i dostupnim sistemom palijativne nege postaje sve izraženija.
Iako su u prethodnim godinama učinjeni neki pomaci u organizaciji, izazovi poput nedovoljne i jednake dostupnosti usluga svuda u zemlji, a ne samo u Beogradu, ograničenih kapaciteta u bolnicama i potrebe za dodatnom edukacijom zdravstvenih radnika i dalje ostaju veliki problemi, ukazuju stručnjaci sa kojima smo razgovarali.
Kao najveći problem ističu da zdravstveni sistem i sistem socijalne zaštite ne mogu da odgovore na sve potrebe palijativnih pacijenata na terenu. Zbog toga sav teret pada na porodice koje vrlo često nemaju rešenje.
Takođe zabrinjava i to da postoji nerazumevanje ove oblasti i šta ona tačno podrazumeva.
Redovni profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu u penziji (za oblasti interne medicine, onkologije i palijativne medicine) Dragana Jovanović ukazuje na problem da postoji mnogo zabluda u pogledu toga šta je to palijativno zbrinjavanje i nega.
Smatra se da je ta nega rezervisana za odmakle maligne bolesti, naročito u njihovoj terminalnoj fazi. Međutim, ona obuhvata i mnogo drugih progresivnih bolesti.
„To je dovelo i do pogrešnog shvatanja kod samih pacijenata da ako odu na odeljenje palijativne nege, odlaze u umiraonice. Tako se desilo da je u Nišu odlično opremljena jedinica za te namene svojevremeno ostala neiskorišćena zbog predrasuda pojedinih pacijenata“, navodi primer Jovanović.
Palijativno zbrinjavanje u Srbiji: Potreba veća od mogućnosti
S druge strane, mnogo češći slučaj je da napaćen i iscrpljen pacijent i članovi njegove porodice traže da se bolesnik primi na neko vreme u bolnicu.
Takav pacijent procenjuje se kao neko kome je potrebna samo simptomatska terapija. Za njih nema mesta u bolnicama gde mnogo pacijenata već čeka na prijem za dijagnostičke i terapijske metode koje se samo u bolnici mogu sprovesti, dodaje sagovornica Forbes Srbija.
U proteklih nekoliko decenija palijativno zbrinjavanje u svetu je evoluiralo u dobro uspostavljen holistički multidimenzionalni koncept nege. Šta to konkretno znači?
On je zasnovan na multidisciplinarnom timu sastavljenom od raznih specijalnosti. Prvenstveno da bi se poboljšali kvalitet života i kvalitet nege pacijenata obolelih ne samo od malignih već i drugih teških progresivnih bolesti.
Briga i za porodicu
Sastav multidisciplinarnih timova za holističko palijativno zbrinjavanje varira, zavisno od faze razvoja programa ili konkretnih potreba pacijenta.
Većinu timova čine lekar, medicinska sestra/tehničar, socijalni radnik, duhovnik i volonteri.
Ostali stručnjaci se uključuju kada zatreba njihova ekspertiza.
„Ključno je da je težištem na samom pacijentu i da treba da se sprovodi od momenta postavljanja dijagnoze tokom celog kontinuuma bolesti, a i posle smrti pacijenta u periodu žalovanja članova porodice“.
Nedostatak stručnjaka
U zemljama gde postoji dovoljno razvijeno palijativno zbrinjavanje ono se sprovodi ambulantno ili bolnički zavisno od slučaja. Isti bolesnik je u nekom periodu za bolničko lečenje, nekada i ambulantno.
Cilj jeste da se omogući bolesniku dostojanstven, što kvalitetniji život, i to u svom domu dok je god to moguće.
Potrebe ovakvog pristupa u palijativnom zbrinjavanju, nažalost mnogi lekari u Srbiji nisu svesni ili za to nisu edukovani, kaže Jovanović.
„I to nije samo zbog nedostatka kreveta, već pre svega zbog nedostatka sagledavanja samog holističkog multidimenzionalnog koncepta. Samim tim i adekvatnog planiranja, organizacije tih službi prema tipu zdravstvene ustanove“.
NASTAVI SA ČITANJEM NA — forbes.n1info.rs