„Zovem se Strahinja Nušić. Svršeni sam maturant, rođen u Beogradu. Porodica mi stanuje u Skoplju, Kumanovska ulica broj 1. Molim da izvesti moju porodicu gde sam poginuo, kad i na kom mestu sam sahranjen. U napred blagodaran.” Na poleđini koverte u kom je pismo nađeno, stajalo je „da se ovo pismo neizostavno preda adresatu”, a taj beše otac mu, Branislav Nušić.
U tom trenutku Strahinja ima 19 godina i borac je Skopskog đačkog bataljona, onog upamćenog kao 1.300 kaplara, sve samih golobradih momaka, iz školskih klupa otišlih u boj. I nisu pomogli svi „glasovi razuma” da se u rat ne vraća nakon ranjavanja noge u borbama na Dunavu kod Požarevca i lečenja u Skoplju. Nije pomoglo ni preklinjanje majke Darinke, porodičnog prijatelja dr Svetozara Pešića, člana vojne lekarske komisije, koja je pokušala da da karakteristiku – nesposoban za borbu. Strahinja, ostalo je upamćeno, za to nije hteo ni da čuje i od povratka u bataljon nije odustajao: „Ne verujem u nalaz i zahtevam odmah drugu komisiju.”
Ali ni majka nije odustajala, te uspeva da nagovori muža da ode u Kragujevac, u Vrhovnu komandu i među visokim oficirima nađe prijatelje koji će se postarati za bezbednost njegovog sina. Slučaj je hteo da Nušić naiđe na samog regenta Aleksandra, koji ga poziva na ručak i tu ga upita: „Treba li vam nešto, Nušiću”, a ovaj mu odgovori: „Hvala. Ne.” A kad se vratio u Skoplje, ženi je morao da prizna: „Mogao sam da ga izvučem i nisam mogao.” Tako Strahinja biva vraćen na front, u rov, iz kog se neće vratiti. Gine 15. septembra 1915, u Kolubarskoj bici, sa dva pisma u džepu.
Ono drugo, oproštajno, siguran da će poginuti, namenio je ocu: „Dragi Ago, ne žali za mene. Ja sam bio na braniku otadžbine za ostvarenje onih velikih naših ideala koje smo svi mi tako složno propovedali 1908. godine. Ne kažem da mi nije žao što sam poginuo, osećao sam, štaviše, da bih mogao budućoj Srbiji korisno poslužiti, ali takva je sudbina. Deda, mama i ti oprostite mi. Gitu i Mimu pozdravi. Tvoj sin Ban”, poručuje sin slavnog pisca, upamćen kao ambiciozan, sklon tehnici i umetnosti, mladalački temperamentan, idealista, ali i veliki patriota, koji ime dobi po junaku srpske književnosti – Banović Strahinje.
Vest o smrti jedinca sustigla je Nušića u Skoplju, na mestu upravnika pozorišta i sasvim ga slomila, pa ispisuje „Devetsto petnaesta – tragedija jednog naroda”, koju otvara posvetom: „Mesto trošne kamene ploče, sine, ovom knjigom tuge i bolova, beleži ti otac grob”, a beleži i najupečatljivije sudbine i trenutke kojima je svedočio, kada se i sam sa srpskom vojskom povlačio prema Albaniji, „u spomen stradalima i za nauk budućim generacijama”…
„Nisam ni slutio da su ta deca (regruti) na smrt osuđena, da će tu decu maćijski baciti u planine albanske, gde će umirati od gladi i zime, gde će se daviti u blatu i gde će ih bolesti obarati kao olujina nedozrelu vlat… Nisam ni slutio da će od 40.000 srpske dece, za mesec dana 36.000 naći grobove svoje u snežnim ambisima i smrdljivim barama i da će Srbija čitavu jednu generaciju svoje omladine, prosto baciti zverovima za hranu, kao nepotrebno meso…”