Kružni tok!
Za nama je još jedan protest, koji je režimu poslužio kao „izduvni ventil“ i svojevrstan „kružni tok“ u kojem se nalazi celokupno društvo.
Krenimo redom.
Nema ništa čudno u tome što je inspirator, manje-više svih protesta od 2014. godine, Aleksandar Vučić. Svuda u svetu vlast, svojim (ne)činjenjem, inspiriše proteste. Međutim, ovi protesti su, više od drugih, direktno inspirisani od strane režima u tačno određenom trenutku. Kada kažem „direktno inspirisani“, mislim na režimsku retoriku, ali još važnije, na samu temu pokretanja protesta. Ovde nije reč o spontanom događaju poput prebijanja lidera opozicije ili slične posledice više sile, koju režim nije mogao da spreči. Naprotiv, režim je sam pokrenuo ovu temu i insistira(o) na njoj, pritom tvrdeći da će do realizacije doći tek za nekoliko godina.
Osim što je izabrao povod i trenutak za protest, režim je izabrao i svoje kolovođe. U prvi plan su, kao i većinu puta do sada, istupile javne ličnosti, „studenti“, građani, glumci, poljoprivrednici, aktivisti i drugi. Jedino su, kao i uvek, u zapećku ostali „opozicioni političari“. U strahu od preuzimanja odgovornosti, a insistirajući da su ovi protesti protiv Rio Tinta opštenarodni i da bi svi trebalo da im se pridruže, opozicioni prvaci omogućavaju da u prvi plan istupe drugi, navodno pozvaniji od njih. Tako dolazimo do toga da u prvi plan istupe ljudi sumnjive prošlosti, kao što je to bio slučaj i sa ranijim protestima, kada su gurali razne „studente“ i aktiviste.
Odluka opozicije da uskrati javnost od saznanja šta će biti nakon protesta, tj. šta će se desiti sutra, bila bi ispravna da polazi od pretpostavke „moramo zahvatiti što širi narodni konsenzus“. Međutim, to nije slučaj. Ona se bazira na strahu od preuzimanja odgovornosti i zviždanja koje mogu dobiti dok su na bini.
Nema sumnje da je Aleksandar Vučić besprekorno izgradio narativ da su „svi isti“ i da opozicija nema šta da traži na političkom skupu. Ali, i oni sami svojim potezima tome doprinose više od njega samog.
Zašto režim ne bi koristio mogućnosti koje mu opozicija pruža?
Opoziciono javno mnjenje gurnuto je u svojevrstan „kružni tok“, iz kojeg ne može ili ne zna da izađe. Svaki protest u poslednjih nekoliko godina osuđen je na propast, jer se tendenciozno profilišu kolovođe za kojima niko normalan neće i ne može poći. Takve kolovođe, koje i danas vidimo u javnom mnjenju, po pravilu bivaju lišene slobode i nametnute kao glavni akteri. Da li njih režim bira? Ne. Njih biraju lideri opozicije, jer se vode devizom „njih možemo lakše da kontrolišemo“!
Režim dobro poznaje takve marifetluke opozicije i zdušno ih koristi. Takve slabašne figure prvobitno profiliraju lideri, potom mediji N1 i Nova S, da bi ubrzanje dobile od strane represivnog aparata i tabloida. Nakon toga, oni postaju moćniji, u opozicionim merilima, i od samih lidera. Naravno, na kraju prevare i same svoje kreatore, dok im režim pronalazi sigurno uhlebljenje do neke nove avanture.
A ako zatreba, spremna je i nova garnitura „lidera“.
Onako kako se opozicija gnuša od strašila iz redova vlasti, tako se i birači vlasti gnušaju od strašila iz redova opozicije.
Nastaviće se….