Koliko god da se sa pravom ljutimo što Moskva i Peking podržavaju Vučićev izdajnički režim, za nas je jedina šansa da te sile istraju u borbi sa evroatlantskom hidrom koja uništava ceo svet (čak i sopstvene zemlje gde gazi tradiciju, nacionalno nasleđe, porodične vrednosti). Teško je reći šta će biti u budućnosti ali jasno je da ako se desi da tzv. kolektivni Zapad trijumfuje nema nam spasa. Proporcionalno njegovom slabljenju povećavaju se šanse da nešto spasemo od nacionalnih interesa. To globalni zlotvori znaju i stoga sve grublje pritiskaju Vučića, koji ima jako mnogo putera na glavi pa je pogodan za to, da ubrzano daje ustupke.
Vlast nam sa „ponosom“ tvrdi da je Srbija konačno stigla pred kapije EU i da je izgledno da nam one uskoro budu otvorene. Ne kupuje ona, kao, Rafale iz korupcionaških i drugih ličnih motiva, vek da bi se to što pre desilo. Slično nam poručuju i razni faktori iz Brisela i Vašingtona. Da sada ostavimo na stranu pitanje da li je stvarno tako. Umesto toga da pogledamo i da kojim slučajem jeste, šta nam Zapad nudi?
Američki predstavnici koji su u skorije vreme bili u kontaktu sa našim (anti)državnim vrhom (od političkih do obaveštajnih) poručili su mu da ni ne pomišlja o podršci osamostaljivanju Republike Srpske ili podeli Kosova i Metohije. Vašington je svestan da će se rat u Ukrajini pre ili kasnije okončani definisanjem nove ukrajinsko-ruske granice, pa insistira na tome da se Vučić obaveže da to neće koristiti da Srbima bude vraćen bar deo onoga što su nam NATO sile 90-ih prošlog veka godina otele. Da li treba i reći da je Aleksandar bez Kosova klimnuo glavom uskliknuvši: „sve dajem za mogućnost da što duže vladam autokratski i posle dobijem bezbednosne garancije“.
Teritorijalno osakaćena Srbija i donekle centralizovana Bosna i Hercegovina na štetu Srba, u skladu sa opakom vizijom zapadnih sila, bile bi uvučene u NATO. To bi takođe bio nezvanični uslov za EU. Srbi kojima se zabranjuje da išta na vojno-policijskom planu učine kako bi zaštitili integritet svoje zemlje i svoj narod koji je egzistencijalno ugrožen na prostorima Kosova i Metohije, planirano je da postanu novi janičari, koji bi se borili za ono do čega je stalo Vašingtonu. Umesto da čuvamo srpske međe na Prokletijama oni koji nas mrcvare već decenijama cinično žele da budemo deo NATO falange postavljene prema Rusiji, od Estonije do Rumunije. Ko zna možda naše snage pošalju i u Južnu Koreju ili na Tajvan protiv Kine jer NATO ima namere da preraste u globalni pakt.
Što se same Srbije tiče, u to ne treba sumnjati, ona bi bila decentralizovana. Setimo se samo raznih planova o polufederalnoj regionalizaciji pa i federalizaciji osakaćene Srbije. Sve to trenutno nije u prvom planu kako bi Srbi bili prevareni da amputacija Kosova predstavlja kraj kasapljenja naše države. Ali čim taj posao okončaju, Vašington i Berlin će ponovo aktivirati izmišljeno vojvođansko pitanje kao i sve drugo što doprinosi unutrašnjem slabljenju Srbije. Nije im dovoljno što je naša zemlja prezadužena i tako učinjena ekonomski totalno zavisna već smatraju da je potrebno da iznutra bude i formalno podeljena kako bi bila lakše kontrolisana.
Da ne zaboravimo i litijum. Plan da njegova evropska eksploatacija otpočne prvo u Srbiji svakako predstavlja realizaciju opakog ekološkog eksperimenta. Što da se ugrožavaju nemački životi i prirodni ambijent ako je sve to Vučić jeftino spreman da proda u Srbiji? Ako se pokaže da šteta nije fatalna, onda će se i Nemci odlučiti za otvaranje litijumskih rudnika. A ovi naši će nastaviti da rade i pune džepove vlasnika Rio Tinta i drugih kompanija sa većinskim zapadnih kapitalom koje će biti uključene u ceo proces.
Neko će reći, sve je tačno, ali šta ćemo, kuda ćemo? Bolje da ćutimo i trpimo nego da nestanemo. Imaćemo bar neku korist od svega rečenog. Nije tako. Možda će neko pojedinačno nju i imati, ali kao nacija gore ćemo proći nego u Prvom ili Drugom svetskom ratu. I to čak i demokratski. Dovoljno je da se osvrnemo oko sebe i pogledano, primera radi, šta se desilo sa Hrvatskom posle ulaska u EU.
Ta zemlja je izgubila skoro polovinu svog stanovništva. Statistika, iz političkih razloga i stalnih fluktuacija stanovništa te neadekvatnih odjava mesta prebivališta, pokazuje manji demografski gubitak, ali na osnovu raznih činioca kao što su prodaja određenih lekova i nekih drugih proizvoda preko kojih se pouzdano može suditi o borju stanovnika, da se zaključiti da je Hrvatska opustela. Uostalom, mnogo govore i stalni pozivi (nevoljenoj) srpskoj radnoj snazi da dolazi u tu zemlju. Brisel je njoj pomogao u vezi sa izgradnjom puteva i svega što treba razvijenim članicama EU, ali ne i na poljima koja bi omogućila Hrvatima da nastave da žive i rade u svojoj zemlji. Namera je bila da se uz pomoć hrvatskog belog i hrišćanskog stanovništva popunjavaju sopstvene demografske rupe.
Sve to, verovatno još u gorem vidu, čeka Srbiju ako bude primljena u EU. Verovatno ćemo demografski biti opustošeni koliko i 1813. godine, posle sloma Prvog srpskog ustanka, kada je zabeleženo da je u Srbiji ostalo više vukova nego Srba. Srećom, zbegovi su se brzo u nju vratili, a iskustvo Hrvatske, Rumunije, Bugarske ukazuje da mnogi od onih koji se odsele u razvijene zemlje EU posle ulaska u njihov krug, to nikada neće uraditi.
Sve u svemu, Vašington i Brisel nam nude da postanemo polupusta i dubinski okupirana zemlja, u koju će kasnije prebacivati neproduktivne migrante iz Afrike i Azije, a ona će svoje preostale demografske resurse trošiti kao topovsko meso u prljavim NATO geopolitičkim igrama. Da i ne govorimo o tome da će, verovatno, veliki deo Srbije postati nepogodan za život usled neadekvatne eksploatacije litijuma. Veseli se sprski rode zbog pakla u koji te Vučić i NATO vode!
Instagram/buducnostsrbijeav
Polazeći od toga, kolikogod da se sa pravom ljutimo što Moskva i Peking podržavaju Vučićev izdajnički režim, za nas je jedina šansa da te sile istraju u borbi sa evroatlantskom hidrom koja uništava ceo svet (čak i sopstvene zemlje gde gazi tradiciju, nacionalno nasleđe, porodične vrednosti). Teško je reći šta će biti u budućnosti ali jasno je da ako se desi da tzv. kolektivni Zapad trijumfuje nema nam spasa. Proporcionalno njegovom slabljenju povećavaju se šanse da nešto spasemo od nacionalnih interesa.
To globalni zlotvori znaju i stoga sve grublje pritiskaju Vučića, koji ima jako mnogo putera na glavi pa je pogodan za to, da ubrzano daje ustupke. I on to radi jer egoistično misli samo o sebi. Do srpskih interesa mu je stalo kao do lanjskog snega. No, srećom, i njegovi birači su uglavnom nacionalno orijentisani, što je slučaj – uprkos propagandnim pričama i anacionalnom opredeljenju i mnogih opozicionih lidera – i sa antirežimskim biračima. Vučić mora da sve njih laže i maže dok zadovoljava zahteve postmodernih okupatora, i to usporava proces izdaje. On je veleizdajnik i usled onoga što je do sada uradio ali ne može da sve da što se od njega traži preko noći.
Da bi razaranje Srbije usporili, moramo otuda na svim poljima da se opiremo režimu. Tako radimo ne samo protiv njega, već i NATO sila i njihovih planova, ali i Kurtija i drugih naših regionalnih neprijatelja. Da su mogli spolja da slome Srbiju odavno bi to uradili. Svesni su da je nju moguće rasturiti samo iznutra. Zato baš tu mi treba da se suprotstavljamo udruženim silama mraka.
Ne Vučiću je ujedno i ne Rio Tintu, ne NATO-u, ne slabljenju Republike Srpske, ne priznanju Kosova. A posle ćemo već da vidimo šta dalje. Još jednom: neću da pričam bajke o ružičastoj budućnosti, teško je reći kakva će biti, ali ako se prepustimo Briselu i Vašingtonu i njihovim srpskim kvislinzima, sigurno je nećemo imati. Oko toga nema dileme.
