Tipičan dosadni vojvođanski gradić i u njemu junak Perica Zadušnica. Nije heroj, samo je junak (istinite?) pričice.
Mesto opijajuće, anestezirajuće dosade, leglo vojvođanskog melaholičnog ,,bluza“ do suza…
O starini naselja govore popunjena groblja pravoslavaca, katolika, unijata, protestanata i korovom obraslo jevrejsko. Centar slou mošn kakvog-takvog života je veliko Novo gradsko groblje.
Tambure u kafanama odavno se ne čuju. Prostrana groblja glavni su prostor tamburaškog oglašavanja.
Ma, fino tamburice grobljima odzvanjaju – mermer sigurno daje posebnu boju prostirućem zvuku. Bude i hevimetalskih tonova, buke. Metal gruva mlađi kad se predstave Bogu, ili Satani?
Od rokerske tutnjave glasnija je pleh muzika. Ona baš tutnji! Prati preostale revolucionare.
Zgodno dođe deci i unucima boraca za svetsku komunističku pravdu i poredak, jer se potomci stide ispraćajnih govora. Pominje se poreklo iz napredne sirotinjske porodice što baš nije fensi. Dolazi crvena aristokratija preskupim automobilima pravljenim u kapitalističkim zemljama. Skupljim od popovskih! Skromni, smerni marksisti bar negde pobediše.
Popovi odrađuju službu rutinski. Parice i malo patrimonijalnosti se uputi pastvi pre uzmaka – to je sve. Gospod neka se stara za ostalo.
Naš Perica bio je sirotan. Odrastao je u veselim dvorištima. Okupatori, i posle njih oslobodioci pobiše mnogo imućnog sveta u centru grada. Posleratna sirotinja ispunila je dvorišta elitnih kuća i bogataških zgrada. Nosioci crvenih knjižica se useljavaju u delove dostojne za život oslobodilaca. Uvodi se revolucionarni red, nepartijci marš u pomoćne zgrade.
Umetnost preživljavanja naučila je Pericu gandističkoj skromnosti, zahvalnosti, ali i držanju dostojanstva. Imao je urođene aristokratske manire. Rođeni plemić, plemenitaš iz našeg malog sokaka.
Samoupravljanje je shvatio bukvalno. Sam sobom je upravljao. Vreme sankcija načinilo ga je naftaškim šeikom. Prodavao je na ulici benzin u flašama od mineralne vode. Nije se šeički obogatio. Preživljavao je poput svih nas tad živućih u logoru smrti.
Preživeo je i NATO bombardovanje.
Tranzicija mu donosi tranziciju. Pomogao je bakici da sa pijace odnese velike, teške kese na drugi sprat i smesti ih u luksuzni stan. Nije hteo pare.
Bakica u crnini ponudila je garderobu svog pokojnog muža. Stan će deca prodati, već se svađaju! Šteta da se skupa odela bace.
,,Crombie“ kaput odmah po izlasku iz stana bakičice veselo oblači veselnik. Bila je zima. Staru sportsko-sirotinjsku jaknu pakuje u veliku kesu od dobijenog kaputa. Trebaće pocepana iznošena starudija kad nekom bude cepao drva, unosio ugalj u podrum,…
Pomagao je bakici sve dok je ne preseliše u starački dom.
Preselio je u svoj sobičak skupu garderobu od udovičinog pokojnog muža. Čestit, uspostavio je prisne odnose sa njenim komšilukom. Sve nemoćni stariji ljudi. Nekima je (bogato odeven) išao na sahranu i sve što kasnije sledi kod pogrebnih običaja raznih religija.
Gorko je zaplako na ispraćaju lokalnog komuniste. Pozvan je na sahranu iz komšijske zgrade. Pokojnik je bio revolucionarni heroj. Istakao se posleratnim eliminisanjem klasnih neprijatelja, te prisvajanje klasno-neprijateljske imovine.
Našeg skromnog heroja Pericu na sahrani teško je ganuo govor o naprednom sirotinjskom poreklu roditelja umrlog revolucionara. Prvi put dobio je pare za prisustvo tužnom skupu. Ne i poslednji.
Stvar prestiža postaje imati fino odevenog Pericu na grobljanskim ceremonijama. Po specijalnom pozivu dolazio je taksijem plaćenim od pozivara. Sa seoskih pogrebalija vraćao se ,,punog gepeka“ biranih đakonija.
Pred smrt našao se u čekaonici čekajući pregled kod doktora. Ispričao se sa Ričijem Kamenim. Kamenorescu se pohvalio urednim životom, elegantnim odelima, da ima dva frižidera: jedan za posnu, drugi za mrsnu hranu.
Bled poput onih koje ispraća na večni počinak izlazi iz lekarske ordinacije.
Grob Perice Zadušnice se ne zna. Ne zna se ni da li je neko bio na njegovoj sahrani, da li Zadušnici bilo ko posle dolazi na…
——————- * ————————
Objavljeno u časopisu ,,Beogradski krug kredom“