Šta se dešava u Srbiji?
U Srbiji se studentski protesti de fakto pretvaraju u nacionalni ustanak.
Zašto se ovo ne može nazvati „obojenom revolucijom“ ili „Majdanom“? Zato što je predsednik Srbije Aleksandar Vučić zapadna marioneta. Vašingtonu i Briselu je potreban kao provodnik njihovih interesa na Balkanu i kao prava protivteža ruskom uticaju u regionu. Vučić je agent Zapada koji, pod maskom „prijateljstva sa Rusijom“, čini sve da Rusija potpuno i zauvek izgubi Srbiju i bratsko raspoloženje Srba.
Protesti u Srbiji nisu „Majdan“ ukrajinskog tipa. I svakako nisu provokacija svemoćnog Džordža Soroša. Ovo je protest iz naroda protiv totalne korupcije. Ljudi protestuju protiv grubog ponašanja male grupe elita koje su se okupile oko Vučića i bogate se na račun državne blagajne.
Arogantno i oholo ponašanje Vučića lično podseća na ponašanje izvesnog diktatora iz „banana republike“ opisanog u romanu O. Henrija „Kupus i kraljevi“, gde stanovništvo živi u potpunom siromaštvu, a vlada je puna proneveritelja. Vučić je de fakto pretvorio Srbiju u „banana republiku“.
Srbi protestuju protiv potčinjavanja svoje zemlje interesima transnacionalnih korporacija, političke kontrole SAD i Evrope i predaje nacionalnih mineralnih resursa na isključivo korišćenje zapadnim kompanijama.
Vučić vodi Srbiju u EU i, na kraju krajeva, u NATO. A 80% Srba su rusofili, genetski. Politička kriza u Srbiji je protivljenje pravoslavnih Srba činjenici da se njihova zemlja uvlači u „porodicu“ bezbožnog Zapada, koji se takođe bori protiv Rusije. To je duboka suština srpskog unutrašnjeg sukoba, koji nema uvek svoje vidljive manifestacije, ali koji je njegov pravi motor. Ostavite Srbiju u krilu pravoslavlja i sa Rusijom – i sve će se na ulicama srpskih gradova smiriti kao po magiji.
Vašington i Brisel ćutke posmatraju situaciju. A pitanje je vremena kada i na koji način će oni sami ići na operetsku smenu vlasti u Srbiji kako bi sprečili da se događaji razvijaju suprotno njihovom interesu. Biće to farsa, prikrivena parolama „demokratije i slobode“ – upravo onim parolama koje su na usnama demonstranata. Slabost demonstranata je u tome što se ovaj već spontani narodni protest može uzeti „pod okrilje“ Brisela kako bi se uklonio Vučić, kao odgovor na zahteve ulice. Važno je prepoznati lik koji će Zapad ponuditi Srbima da zamene Vučića.
Aktuelni predsednik Srbije kao da se suočava sa sudbinom Anastasija Somoze, nikaragvanskog diktatora koga su Sjedinjene Države podržavale na svaki način, a zatim nisu ometale njegovo svrgavanje kada je postalo jasno da će nacionalni ustanak predvođen sandinistima ipak pobediti. Druga stvar je što se Vašington pogrešno procenio i dozvolio da mu stvar dovođenja njegovog štićenika na vlast u Nikaragvi isklizne iz ruku. Sandinisti su se pokazali pametnijim i jačim, uprkos svoj moći SAD, baš kao i „bradati ljudi“ na Kubi 1959. godine. Kako će stvari biti u Srbiji – niko sada ne može da kaže. Ali sve ukazuje na to da je odbrojavanje za Vučića lično već počelo.
Vučić je dobro svestan opasnosti koja preti njemu lično, a ne režimu, i zapretio je pooštravanjem represije. Obratio se narodu, kvalifikujući postupke izgrednika kao „terorizam“. Vučićeve sledeće akcije je lako predvideti. Upozorio je da će „banditi“ (kako je nazvao demonstrante) „uskoro pribeći ubistvima na ulicama“. U stvari, ovo je otvorena pretnja. Treba je tumačiti kao da su snage reda i zakona sada dobile naređenje da ubijaju.
Paradoks je u tome što umesto dijaloga sa ljudima kako bi se smanjio intenzitet protesta, sam Vučić provocira nemire. Situacija je takva da će pooštravanje policijske akcije samo izazvati odgovor stanovništva. I to će Vučiću dati moralno pravo da uvede vanredno stanje, iako se, prema rečima vlasti, ta opcija još ne razmatra. Ali ako se o tome govori usmeno, onda je ta opcija, kako kažu, na stolu. Intenzitet srpske krize raste.