Donald Tramp bi želeo da znate da pobeđuje u ratu sa Iranom. Toliko sveobuhvatno, zapravo, da mu je sada potrebna pomoć NATO-a. Zapadni savez, upozorava on, imaće „veoma lošu“ budućnost ako ga njegovi članovi odbiju.
Nemački ministar odbrane je imao oštar odgovor – ovo nije naš rat. U međuvremenu, tankeri se gomilaju ispred Ormuskog moreuza dok Britanija na nenametljiv način obećava da će nastaviti da „razmatra“ svoje opcije.
Tramp je otkrio da je lakše započeti rat bez koalicije voljnih nego što je završiti ga sa njom.
Zajedno sa izraelskim predsednikom Benjaminom Netanjahuom američki predsednik je počeo sa nezakonitim napadom na Iran u kojem je ubijen vrhovni vođa zemlje. Američke snage su uspostavile ogromnu vojnu nadmoć.
Napadajući vojne ciljeve, ali štedeći ključna naftna postrojenja na ostrvu Harg, Tramp šalje direktan signal – SAD mogu uništiti iransku ekonomiju. Samo se još nisu odlučile za to.
On signalizira da će stvari biti gore ukoliko Teheran ne pregovara, piše u uvodniku Gardijana.
Loše stvari su se već dogodile. Na optužnici se nalazi potapanje iranske fregate u međunarodnim vodama i bombardovanje škole u kojem je, kako se navodi, poginulo 168 ljudi, uglavnom devojčica. Nije ni čudo što se saveznici protive vođenju onoga što šef Pentagona Pit Hegset ponosno naziva politički nekorektnim ratom.
Iran zna da ne može pobediti SAD u konvencionalnom ratu. Njegova strategija je da rat učini nemogućim za održavanje. Zato proširuje rat, napadajući američke vojne baze u Zalivu, gušeći saobraćaj tankera iz Hormuza i šaljući udarne talase kroz energetska tržišta. Moreuz kroz koji se odvija oko dvadeset odsto globalne trgovine naftom može da zatvori čak i šačica mina. Posledice pretvaraju vojni sukob u politički. Strategija je da se rat produži dok se američki savezi ne slome.
Trampov argument je da zemlje koje zavise od nafte iz Zaliva treba da pomognu u obezbeđivanju moreuza. Ali mnogi su oprezni – i to sa dobrim razlogom. Pomorska pratnja bi bila pod vatrom iranskih dronova, raketa i brzih čamaca i još bi morala da se kreće kroz mine.
Mornarice koje učestvuju našle bi se u ilegalnom ratu. SAD bi mogle da pokušaju da same obezbede brodski prolaz kroz moreuz, ali to bi bez tradicionalnih saveznika otkrilo izolaciju Vašingtona. Evropljani takođe moraju da izvagaju reakcije na domaćem terenu – dilemu koju dele zemlje Zaliva, zaglavljene između američkih saveza i mišljenja javnosti.
Ovo odatno komplikuje invazija Izraela na Liban, zbog koje je raseljeno skoro milion ljudi dok pokušava da dokrajči iranskog posrednika Hezbolah. Kada se ratovi prošire na nekoliko frontova, niko ne kontroliše eskalaciju. A tu su i Huti. Ako se jemenski saveznici Teherana pridruže borbi, sukob besni od Libana preko Zaliva do Crvenog mora. Svako novo ratište dodaje nevolje i rizike.
Dinamika nije nepoznata. Čini se da rat prati „zamku eskalacije“ istoričara Roberta Pejpa. Jača sila pobeđuje u početnoj razmeni političkih preokreta. Prava borba se seli negde drugde – na tržišta nafte, brodske puteve, saveze i domaću politiku.
Sjedinjene Države bi mogle da nateraju Iran da pati mnogo više. Ali to rizikuje proširenje političkih i ekonomskih posledica koje Teheran pokušava da stvori. Trampov zahtev da saveznici ponovo otvore Ormuski moreuz ne signalizira vojnu slabost. To pokazuje da se rat premestio na bojno polje gde vojna snaga manje znači.