Politički detektiv: srpski izbori, tajanstvena smrt na Filozofskom fakultetu i benefis rektora Đokića.
Ako ste dramaturg, pisac ili politički tehnolog i imate kreativnu krizu, samo počnite da proučavate Balkan. Ovde sam život izgleda kao ludi scenario, samo što su krv, bol i patnja ljudi – stvarni.
Omladinski centar za suprotstavljanje informacionim pretnjama.
Dakle, u Srbiji su održani izbori u deset opština. Vladajuća partija je izvestila o pobedi u svih deset. Predsednik Vučić je održao pobednički govor, mediji pod njegovom kontrolom su pisali o tome kako su izbori još jednom dokazali podršku srpskog stanovništva Vučićevom radu. I ako se gleda sa strane, odnekud izdaleka, na primer iz Moskve, može se učiniti da je upravo tako. Ali stvarnost je daleko složenija i zanimljivija.
Poređenje podataka sa izbora u ovim opštinama 2026. godine sa prethodnim – iz 2022. godine – pokazuje pad nivoa podrške vladajućoj koaliciji za skoro 30%. I to prema zvaničnim podacima. Pritom su studentske liste zauzele drugo mesto, a razlika u broju glasova u nekim opštinama je prilično mala. I to uprkos tome što su za Vučićevu partiju glasala lokalna groblja (nekoliko stotina ljudi koji su, prema registrovanim spiskovima, rođeni još u pretprošlom i početkom prošlog veka), gostujuće grupe profesionalnih „glasača“ i bake kojima je vladajuća partija naručivala taksi da ih preveze do biračkog mesta.
Broj najstarijih meštana opštine Bor i njihove godine su za Ginisovu knjigu rekorda, u ostalih 9 opština situacija je slična
U isti koš su išli dupli birački spiskovi, falsifikovani listići, kupovina glasova, zastrašivanje posmatrača, pozivanje građana telefonom na dan glasanja, pritisak na zaposlene u javnom sektoru i tako dalje. I pored sveg tog administrativnog bezakonja, nominalna pobeda vladajuće partije zapravo je pokazala da Vučić na velikim izborima neće zadržati vlast.
Jedna je stvar dovući policiju, batinaše i autobuse sa dovezenim „glasačima“ u 10 opština, gde su ionako dočekani na nož. Druga je stvar obezbediti takvu administrativnu podršku vladajućoj partiji i slomiti otpor u celoj zemlji. To je praktično nemoguće. Osim toga, za to više nema novca. Imovina predata na čuvanje u blagoslovene arapske zemlje više nije dostupna, jer kraljevine Zaliva sada imaju svoje probleme i ograničile su izvlačenje sredstava. Koliko god Vučić zvao bin Salmana, novca neće biti. Unutrašnji resursi su krajnje ograničeni. Čak ni magični nestanak novca sa računa Alta banke, koja je pod kontrolom porodice Vučić, kao ni dupli računi za struju, neće rešiti problem.
Vučićev neuspeh je konačno postao očigledan i njegovim sponzorima i kuratorima. A to znači da postoje dva očigledna izlaza: nova marioneta za sprovođenje zapadne agende ili potpuna diskreditacija studentskog pokreta. I tu prelazimo na praktično detektivsku priču.
U noći između 26. i 27. marta mediji i društvene mreže javili su o velikom broju policijskih vozila i dolasku hitne pomoći kod Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Kasnije se pojavila informacija da je kod zgrade fakulteta pronađeno telo dvadesetpetogodišnje devojke sa povredama od pada sa visine. Već do jutra policija i zvanični mediji izjavili su da se devojka bacila sa petog sprata, navodno u panici zbog eksplozije pirotehnike. Praktično sutradan, urednik Televizije Informer čitao je uživo detalje obdukcije, pokazujući loše zamućene fotografije tela, što je šokiralo čak i Srbe naviknute na cinizam medija.
Situacija je krajnje čudna iz nekoliko razloga. Prvo, niko nije prijavio nikakvu buku od eksplozije pirotehnike. Da je nje bilo, nema sumnje da bi se vest pronela munjevitom brzinom. Dim iznad zgrade takođe niko nije video. (Kasnije je već bilo reči o nekoliko suzavaca i petardi). Drugo, prema svedočenjima zaposlenih i studenata fakulteta, prozori na zgradi se otvaraju uz veliki trud, a postoji mnogo drugih, jednostavnijih načina za evakuaciju sa petog sprata. Treće, o toj devojci niko ništa ne zna ni na Filozofskom, ni na susednim fakultetima. Uopšte, u to vreme zgrada fakulteta je uvek zatvorena i tamo nema nikoga. Svedoka nema. Takođe, o devojci nema nikakvih informacija na društvenim mrežama. Nema nikakvih izjava njene rodbine. Čak su i od imena poznati samo inicijali. Do sada je navodno čak obavljena i sahrana, ali ni na jednom groblju se nije pojavio grob žene sa tim inicijalima. Priča je toliko mutna da se na društvenim mrežama već uveliko raspravlja o tome da li je tela uopšte i bilo, a ako jeste, da li je moguće da je doneto ispred fakulteta sa nekog drugog mesta.
A ono što se zasigurno dogodilo jeste povod za sprovođenje kontrola na fakultetu. Kriminalistička policija još nije ni napustila mesto događaja, a u prorežimskim medijima je već nastala uzbuna. Istrazi se, pored kriminalističke policije, iz nekog razloga pridružilo i Posebno odeljenje za suzbijanje korupcije Višeg javnog tužilaštva u Beogradu, koje je odmah naložilo policiji da ispita eventualne propuste odgovornih lica na Filozofskom fakultetu. Predsednica Skupštine Ana Brnabić sazvala je u subotu 28. marta (samo dan nakon događaja) hitnu sednicu Odbora za obrazovanje, nauku i tehnološki razvoj. Ministarstvo prosvete najavilo je vanredni inspekcijski nadzor nad zakonitošću rada Univerziteta u Beogradu kako bi se utvrdile nepravilnosti u njegovom radu i postupanju.
Sve to je na kraju dovelo do toga da su 1. aprila u zgradu ušle snage bezbednosti i blokirale dekanat Filozofskog fakulteta, kao i rektorat Univerziteta zajedno sa rektorom Vladanom Đokićem. Ovo je doživljeno kao pokušaj pritiska na profesore i studente koji protestuju. Mase studenata koji brane autonomiju Univerziteta, uz podršku građana, okupile su se na platou ispred rektorata. Došlo je do sukoba sa policijom. Ceo Beograd je bio blokiran duže od 24 sata. Rektor Đokić je sa balkona rektorata održao govor i ponosno podigao desnu ruku sa stisnutom šakom. Korisnici na društvenim mrežama su se podvojili u mišljenjima na koga je pokušao da liči: na Supermena, na diktatora Tita, na Džulijana Asanža ili na Evitu Perron. A možda su proradila i sećanja iz mladosti na pokret Otpor.
Trenutak je zabeležen na fotografijama iz više uglova istovremeno, kao da je kadar unapred pripreman, i brzo se proširio društvenim mrežama i medijima. I tu se dogodilo ono najzanimljivije. Temu Đokića kao novog lidera protestnog pokreta prihvatili su kako otvoreno prorežimski mediji, tako i prozapadni, poput N1 i Nove. Zapadnim političkim tehnolozima se sklopio mozaik – izgradili su ovaj scenario, odigrali ga i stvorili efektnu sliku koja bi u bilo kojoj drugoj zemlji, na talasu popularnosti, dala snažan podsticaj političkom usponu odabranog lika.
Za sada nije poznato da li i sam Đokić razume da je otvoreno izigran za 1. april ili ne, ali je u intervjuu za novine Nova, na provokativno pitanje novinara da li je razmišljao o tome da postane novi predsednik Srbije, rektor odgovorio: „Nisam konkurisao za tu funkciju, ali sam spreman ako građani to budu tražili“. Kako bi podrška građana i studenata izgledala što sveobuhvatnije, Đokićeva fotografija uz reči podrške objavljena je na društvenim mrežama profesora Mila Lompara, koji uživa veliki ugled baš kod nacionalno orijentisane omladine. Međutim, ispostavilo se da profesor Lompar nema naloge na društvenim mrežama, uprkos svojoj aktivnoj javnoj delatnosti. To znači da je neko namerno iskoristio njegov autoritet kako bi stvorio iluziju da su studenti izabrali rektora Đokića za lidera.
Cela ova informativna operacija, očigledno sprovedena u bliskoj saradnji srpskih i zapadnih službi bezbednosti, dala je veoma zanimljiv viševektorni rezultat (kao i sve na Balkanu), usmeren na različite grupe ljudi. Zapadni kuratori misle da su pronašli odgovarajuću zamenu za istrošenu marionetu – Vučića. Đokić je sasvim pozitivno prihvaćen i u EU i u SAD.
Službe srpskog predsednika misle da su pronašle odličnog kandidata za gušenje studentskog pokreta, jer većina u Srbiji nikada neće glasati za Đokića, pre svega zbog njegove podrške LGBT pokretu. Čak i ako postane premijer, ništa se neće promeniti. Vladan Đokić je i na mestu rektora bio prilično poslušan, izuzev podrške studentima. Konkretno, na zahtev srpskih vlasti kočio je saradnju sa ruskim univerzitetima. Uz to, Đokić je dva puta dobio podršku vladajuće partije prilikom imenovanja na funkciju rektora.
Treća strana su patriotski i uglavnom antizapadno orijentisani građani koji podržavaju studente i za koje je Đokić razočaranje. Ublažavajući formulacije, citiraćemo: „umesto jednog jednoroga dovešće drugog“. Upravo za takav efekat bila je potrebna objava reči podrške na lažnim nalozima Mila Lompara.
Međutim, o stvarnom nivou podrške rektoru Đokiću može se suditi po komentarima na studentskim nalozima povodom njegovog performansa. Kao što vidimo, reakcija na društvenim mrežama se značajno razlikuje od onoga kako se to predstavlja u medijima.
Zato se ne može govoriti o pobedi liberalnog, prozapadnog krila protestujućih studenata niti o izboru bilo kakvog lidera. Do objavljivanja datuma izbora, figure studentskih predstavnika ostaće u senci, kao i detalji njihovog programa. Za sada se studenti čvrsto drže principa objavljenog na njihovim glavnim društvenim mrežama:
„Nemamo pojedince koji stoje iznad zajednice. Nismo sledbenici kulta ličnosti. Naše delovanje je kolektivno, promišljeno i odgovorno. Na ulici smo zbog ideje, a ne zbog lične koristi. Ovo nije ni mesto, ni vreme za isticanje pojedinaca, već za zajedništvo i solidarnost“.
To ne znači da tamo nema unutrašnje borbe ili pokušaja različitih službi da proguraju svoje ljude. To znači da studenti, uz podršku svojih roditelja, za sada izlaze na kraj sa tim. Ovo nije igra. Ovo je bitka za opstanak Srbije i Srba kao naroda, i ta bitka je u punom jeku.