Dobar film neće uvek odmah pronaći svoju publiku nakon izlaska. Ponekad problem nije u kvalitetu, glumcima, režiji ili scenariju, već u načinu na koji je film predstavljen gledaocima.
Pogrešna najava, loše odabrani plakati, nejasna kampanja ili pokušaj da se film proda kao nešto što zapravo nije mogu stvoriti očekivanja koja se kasnije pretvore u razočaranje. Gledaoci tada ne reaguju na ono što su zaista dobili, već na ono što su im najave obećale, piše Index.hr.
Upravo o tome se raspravljalo na subredditu r/movies, gde su ljubitelji filma izdvajali naslove za koje smatraju da su nepravedno kritikovani zbog lošeg marketinga.
Rasprava je brzo privukla veliku pažnju i prikupila više od hiljadu komentara, a korisnici su se prisetili naslova koji su bili prodavani kao akcione avanture, horori, luckaste komedije ili tinejdžerske romanse, iako su u stvarnosti nudili nešto potpuno drugačije.
Među najčešće pominjanim naslovima našla su se ostvarenja koja su vremenom stekla kultni status, ali i ona koje publika tek naknadno počinje ponovo da otkriva.
10. The Secret Life of Walter Mitty
Film Tajni život Voltera Mitija iz 2013. godine, reditelja Bena Stilera, koji je ujedno igrao i glavnu ulogu, jedan je od onih naslova koji su u prvobitnoj promociji delovali bitno drugačije od konačnog proizvoda.
U kampanji se često naglašavala njegova vedrija, pustolovna i komična strana, zbog čega je deo publike očekivao energičnu i pomalo otkačenu akcijsku komediju. Međutim, Stilerov film zapravo je mnogo tiši, melanholičniji i emotivniji od toga.
Priča prati povučenog zaposlenog u časopisu Life, čoveka koji veliki deo života provodi u maštanjima, sve dok ga potraga za izgubljenim fotografskim negativom ne odvede na putovanje koje postaje i fizička avantura i unutrašnje suočavanje sa sopstvenim strahovima. Bavi se promenama u medijskoj industriji, prolaznošću, usamljenošću, hrabrošću i potrebom da čovek prestane da zamišlja sopstveni život i počne zaista da ga živi.
Jedan korisnik Redita istakao je da je film bio predstavljen kao luckasta akciona komedija, iako je zapravo reč o lepom ostvarenju o životnim promenama i samopreispitivanju. Posebno je izdvojio i muziku, navodeći da film ima jedan od najboljih saundtrekova.
Upravo je ta razlika između očekivane komedije i stvarnog, introspektivnog tona verovatno doprinela tome da deo publike u trenutku izlaska nije znao kako da mu pristupi.
9. Dungeons & Dragons: Honor Among Thieves
Dungeons & Dragons: Honor Among Thieves trebalo je da bude jedan od onih filmova koji lako pronalaze široku publiku. Reč je o pristupačnoj, duhovitoj i dinamičnoj fantastičnoj avanturi koja od gledalaca ne traži nikakvo predznanje o igri na kojoj se zasniva. Ipak, prema mišljenju mnogih gledalaca, marketing nije dovoljno jasno preneo tu činjenicu.
Delo Džonatana Goldstina i Džona Frensisa Dejlija prati grupu neobičnih junaka koji kreću u opasnu misiju nakon što jedan od njih pokuša da ispravi greške iz prošlosti. U središtu priče su pljačka, magija, čudovišta, izdaje, prijateljstvo i niz komičnih situacija koje funkcionišu i za dugogodišnje poznavaoce Dungeons & Dragonsa i za gledaoce koji nikada nisu igrali tu igru.
Jedan od komentara u raspravi sažeo je problem prilično direktno: film nije bio dovoljno snažno promovisan, a činilo se kao da studio pretpostavlja da će zanimati samo ljubitelje D&D-ja. Obožavalac je istakao: „Reč je o odličnoj fantazi avanturističkoj komediji, čak i ako ne znate ništa o D&D-ju.“
8. Edge of Tomorrow
Edge of Tomorrow Daga Limana jedan je od najčešće pominjanih primera filma kojem marketing nije pomogao ni naslovom ni kampanjom. Naučnofantastična akcija sa Tomom Kruzom i Emili Blant danas se često smatra jednim od najboljih žanrovskih ostvarenja poslednjih dvadesetak godina, ali u trenutku izlaska nije imao komercijalni efekat kakav su mnogi očekivali.
Radnja prati oficira bez borbenog iskustva koji se nađe u ratu protiv vanzemaljske pretnje i, nakon smrti na bojištu, počinje iznova da proživljava isti dan. Svaka ponovljena smrt daje mu priliku da nauči više, postane bolji borac i približi se načinu kako da zaustavi invaziju. Uspešno spaja spektakl, crni humor, logiku video-igara i precizno režirane akcione scene.
Korisnici Redita posebno su kritikovali marketinšku kampanju koja, prema njihovom mišljenju, od samog početka nije znala kako da proda film. Jedan komentator nazvao ga je jednim od najboljih naučnofantastičnih naslova svih vremena, ali je dodao da je marketing bio katastrofalan, uključujući i odluku da se ne zadrži naslov mange prema kojoj je nastao, All You Need Is Kill.
Zbunjenost oko identiteta nastavila se i nakon bioskopske distribucije. U promociji za kućna izdanja sve više se isticao slogan Live Die Repeat, koji je mnogima delovao kao bolji i pamtljiviji naslov od zvaničnog.
To je dodatno pokazalo da film nikada nije dobio jasan komercijalni identitet. Uprkos tome, Edge of Tomorrow je vremenom stekao reputaciju modernog klasika žanra, posebno među gledaocima koji cene inteligentno strukturiranu akcijsku naučnu fantastiku.
7. Warm Bodies
Na prvi pogled, Warm Bodies mogao je da deluje kao još jedan pokušaj da se iskoristi popularnost natprirodnih romansi nakon uspeha Sumraka. Upravo je to, prema mišljenju dela gledalaca, bio problem. U promociji je često izgledao kao tinejdžerska ljubavna priča sa zombijima, što nije bilo potpuno netačno, ali jeste bilo previše pojednostavljeno i pomalo pogrešno predstavljanje onoga što film zapravo nudi.
Film Džonatana Livajna prati zombija po imenu R, koji nakon susreta sa devojkom Džuli počinje ponovo da razvija tragove ljudskosti. Njihov odnos postaje neobična romansa, ali i povod za širu promenu u svetu živih mrtvaca. Iza komercijalno privlačne premise nalazi se delo koje svesno kombinuje romantičnu komediju, postapokaliptični film, blagi horor i motivsku strukturu Romea i Julije.
Jedan korisnik Redita napisao je da je film verovatno ostao potcenjen jer se u promociji oslanjao na utisak da je reč o ljubavnoj priči nalik Sumraku, samo sa zombijima. Isti komentator dodao je da je zapravo iznenađujuće dobar, zabavan i pomalo sladunjav, ali ne preterano.
6. Josie and the Pussycats
Josie and the Pussycats jedan je od najzanimljivijih slučajeva na ovom spisku jer je reč o filmu koji direktno ismeva konzumerizam, oglašavanje, muzičku industriju i manipulaciju mladom publikom, a zatim je, ironično, stradao upravo zbog sopstvene marketinške kampanje. On je 2001. godine predstavljen kao jednostavna tinejdžerska komedija za mlađu publiku, iako je u stvarnosti bio inteligentna satira.
Radnja prati ženski bend koji iznenada postaje globalna senzacija, samo da bi njegove članice otkrile kako se iza njihovog uspeha krije sistem marketinške kontrole i prikrivenih poruka. Poigrava se pop-kulturom ranih 2000-ih, brendovima, muzičkim trendovima i načinom na koji industrija oblikuje ukus publike.
„Braniću Josie and the Pussycats do poslednjeg daha, ali reklamiran je mlađim tinejdžerkama kojima je satira preletela preko glave“, istakao je jedan obožavalac.
5. It Comes at Night
It Comes at Night Treja Edvarda Šultsa iz 2017. godine odličan je primer filma koji je publiku podelio prvenstveno zato što su mnogi očekivali drugačiji žanrovski doživljaj. Marketinški materijali sugerisali su intenzivan horor, možda čak i film o čudovištu ili zarazi sa elementima zombi filma. Umesto toga, gledaoci su dobili teskobnu psihološku dramu o strahu, nepoverenju i raspadu ljudskih odnosa u izolaciji.
Prati porodicu koja živi zatvorena u kući usred šume nakon nepoznate katastrofe. Kada se pojavi druga porodica koja traži sklonište, privremeni savez polako počinje da puca pod pritiskom paranoje, neizvesnosti i pitanja kome uopšte može da se veruje. Horor u filmu ne proizlazi iz čudovišta koja iskaču iz mraka, već iz ljudske nesigurnosti i nemogućnosti da se sazna puna istina.
Jedan komentator naveo je da je film bio reklamiran kao klasičan horor, iako je zapravo reč o psihološkoj drami. Drugi je dodao da ga je trejler naveo da očekuje neku vrstu filma o čudovištu, zbog čega je pri prvom gledanju bio snažno razočaran. Ipak, isti korisnik priznao je da je naslov dobar, ali da mu najave zaista nisu učinile nikakvu uslugu.
4. The Cable Guy
Nakon velikih komercijalnih uspeha filmova kao što su Ace Ventura, Maska i Glupan i tupan, Džim Keri je sredinom devedesetih bio sinonim za energičnu, fizičku i izrazito ekscentričnu komediju. Zbog toga je The Cable Guy Bena Stilera 1996. godine bio posebno nezgodan za promociju. Studio je imao zvezdu koju je publika povezivala sa jednim tipom humora, ali film je krenuo u znatno mračnijem pravcu.
U filmu Keri glumi instalatera satelitske televizije koji se opsesivno vezuje za novog klijenta, kojeg igra Metju Broderik. Ono što počinje kao neprijatna društvena komedija postepeno prelazi u mračnu satiru o usamljenosti, medijima, opsesiji i granicama prijateljstva. Keri je i dalje komičan, ali njegov lik nije samo zabavni čudak, već uznemirujuća figura.
Jedan korisnik Redita istakao je da je The Cable Guy bio potpuna promena pravca za Džima Kerija jer je reč o prilično mračnoj satiri, ali film je morao da bude reklamiran kao još jedna luckasta komedija u nizu kako bi privukao publiku. To je stvorilo problem koji je u trenutku izlaska bilo teško prevazići.
3. The Green Knight
Zeleni vitez Dejvida Laurija jedan je od najizraženijih primera savremenog filma čija je kampanja mogla da navede publiku na pogrešan trag. Zasnovan na srednjovekovnoj viteškoj priči o ser Gavejnu i Zelenom vitezu, film je u nekim najavama izgledao kao velika fantastična avantura, gotovo epsko putovanje puno akcije i spektakla. U stvarnosti je reč o sporom, meditativnom i vizuelno raskošnom umetničkom filmu.
Dev Patel glumi Gavejna, mladog viteza koji prihvata izazov tajanstvenog Zelenog viteza i zatim kreće na putovanje koje postaje ispit časti, straha, smrtnosti i lične zrelosti. Film manje zanima klasična pustolovina, a mnogo više simbolika, atmosfera, moralna nesigurnost i pitanje šta zapravo znači biti vredan legende koja će se o nekome pričati.
Jedan korisnik Redita osvrnuo se na razliku između najava, navodeći da je prvi trejler pogodio atmosferu i osećaj filma, dok je drugi više ličio na promociju epskog fantazi filma. Upravo ga je taj drugi trejler, kako je priznao, odvratio od odlaska u bioskop, iako je kasnije zaključio da je prvi trejler mnogo bolje predstavio stvarni ton filma.
2. The Grey
The Grey Džoa Karnahana iz 2011. godine pojavio se u vreme kada je Lijam Nison, nakon uspeha filma Taken, već bio čvrsto povezan sa ulogama odlučnih akcionih junaka. Marketinška kampanja iskoristila je upravo taj imidž, pa je film mnogima delovao kao još jedna priča u kojoj Nison preživljava ekstremne okolnosti i fizički se obračunava sa neprijateljima. U ovom slučaju, činilo se, neprijatelji su trebalo da budu vukovi.
Međutim, The Grey nije jednostavan akcioni film o borbi čoveka i divljine. Radnja prati grupu radnika iz naftne industrije koji nakon avionske nesreće završavaju u surovoj aljaškoj pustoši, gde moraju da se nose sa hladnoćom, povredama, strahom i čoporom vukova. Ipak, ono što filmu daje težinu nije sama pretnja spolja, već unutrašnji obračun likova sa smrću, gubitkom, verom i očajem.
Jedan korisnik Redita napisao je da voli taj film, ali da on definitivno nije akciono ostvarenje, već pre nešto nalik egzistencijalnoj meditaciji o smrti.
1. Jennifer’s Body
Na vrhu rasprave našao se horor Jennifer’s Body, film Karin Kusame iz 2009. godine, koji je možda i najpoznatiji primer horor-komedije čiji je ugled godinama rastao nakon početnog nerazumevanja. U vreme izlaska film je velikim delom promovisan kroz seksualizovani imidž Megan Foks, tada jedne od najeksponiranijih mladih holivudskih zvezda. Kampanja je ciljala publiku koja možda uopšte nije bila najspremnija da prihvati ono što film zaista jeste.
Film prati Dženifer, popularnu srednjoškolku koja nakon traumatičnog susreta sa omiljenim bendom postaje demon, i njenu najbolju prijateljicu Nidi, koja postepeno shvata šta se događa.
Iza premise o ukletoj tinejdžerki krije se film o ženskom prijateljstvu, nasilju, objektivizaciji, ljubomori, traumi i načinu na koji se mlade žene posmatraju i iskorišćavaju. Scenario Diablo Kodi spaja horor, crnu komediju i oštru društvenu satiru, ali marketing je uglavnom pokušavao da proda mnogo jednostavniji i površniji film.
Jedan korisnik Redita napisao je da mu je Jennifer’s Body jedan od glavnih primera lošeg marketinga. Prema njegovom mišljenju, da je film bio iskrenije predstavljen, mnogo više ljudi bi ga prihvatilo pod njegovim stvarnim uslovima, umesto da ga krive zato što nije bio film kakav je trejler obećavao.