Kada se pogleda unazad deset godina i vidi ko je bio direktor srpske policije, ne treba da čudi sunovrat policijske profesije i njenog ugleda u društvu.
Počnimo od Vladimira Rebića, koji je bio direktor policije pet godina, od 2016. do 2021. godine. Čitavu karijeru, do izbora za direktora, Rebić je proveo u saobraćajnoj policiji. Nakon njega, Srbija tri i po godine nije imala direktora policije, što je gotovo nezabeležen slučaj u svetu.
Tek u aprilu 2025. godine izabran je Dragan Vasiljević, koji je tokom prethodnih 30 godina karijere rukovodio uniformisanim policijskim strukturama. Inače, završio je Vojnu akademiju. Najveći deo njegove karijere vezan je za Žandarmeriju (oko 15 godina), Policijsku brigadu u Beogradu i Policijsku upravu Novi Pazar.
Iz ovoga se može zaključiti da je vlast po svaku cenu pokušavala da na rukovodeća mesta u policiji i Direktoratu dovede lica koja su isključivo vodila uniformisane sastave. Razlog za to je što takve osobe često imaju profesionalni refleks da izvršavaju naređenja političkih centara moći bez mnogo dileme i preispitivanja. To je vlasti potrebno kako bi po svaku cenu sprečila bilo koju vrstu nekontrolisanih javnih okupljanja i protesta koji bi mogli da ugroze režim.
Zato su se i dešavali brojni slučajevi torture na ulicama gradova Srbije, jer su uniformisani pripadnici slepo izvršavali naloge svojih starešina, a oni dalje naređenja centara moći.
U svetu je uobičajena praksa da se na mesto direktora policije postavljaju pripadnici službe sa velikim iskustvom u borbi protiv kriminala. Potrebno je da su tokom karijere vodili velike akcije, kao i da imaju lično iskustvo u hapšenjima i operacijama visokog rizika. Zbog toga uživaju veliki ugled među svojim potčinjenima, što stvara pozitivnu radnu atmosferu i međusobni respekt.
U svakoj zemlji kriminalistička policija predstavlja kičmu policijskog sistema, jer štiti živote i imovinu građana. Takođe je važno da direktor policije ima veliko iskustvo u borbi protiv korupcije i kriminala, ali i profesionalnu sposobnost da otkriva krivična dela unutar same policije.
Sećam se više razgovora sa mojim kolegom iz Svetske asocijacije šefova policija, Frederikom Pešenarom, tadašnjim direktorom francuske policije, koji mi je rekao da je najbolja prevencija kriminala u policiji saznanje policajaca da protiv njih najefikasnije mogu raditi njihove kolege iz istog esnafa.
U Srbiji to nije slučaj. Kao primer možemo navesti da je u Policijskoj upravi Novi Sad za pet godina promenjeno pet načelnika, a da su dvojica od njih, Malešić i Šušnjić, krivično procesuirani. To znači da direktor i rukovodioci u MUP-u nisu imali nikakva saznanja o njihovim kršenjima zakona.
Javna je tajna da u mnogim kadrovskim rešenjima u MUP-u Srbije ključne odluke o postavljenjima donose centri moći koji nisu ni u policiji ni u politici. Zato se i dešavaju preplitanja ljudi iz sive zone, bliskih vlasti, sa licima koja zauzimaju vodeće pozicije u MUP-u.
Jedan od očiglednih pokazatelja toga jeste sastanak Veselina Milića sa osobama „šarene prošlosti“ u restoranu „27“, kao i učešće komandanta Interventne jedinice u pucnjavi na Autokomandi u novembru prošle godine.
Treba podsetiti i na slučaj „Jovanjica“, gde su pripadnici bezbednosnih službi obezbeđivali plantaže, zbog čega pojedini danas odgovaraju pred sudom. Tu je i slučaj uništavanja dokaza u vezi sa „ubistvom na šinama“, za šta je optuživana tadašnja državna sekretarka MUP-a Dijana Hrkalović.
Svedoci smo i poražavajuće činjenice da je uloga ministra Ivice Dačića u slučaju „Senjak“ potpuno nečujna i nevidljiva. Mnogi s pravom smatraju da mu je zabranjeno da se o tome javno izjašnjava. Isto važi i za direktora policije Dragana Vasiljevića, kome je u vezi sa istim slučajem uhapšeno šest policajaca zajedno sa Milićem, a da se on tim povodom praktično nigde nije pojavio u javnosti.
Uloga ministra i direktora policije mogla bi se uporediti sa položajem evnuha na dvoru turskog sultana. Formalno poseduju funkciju i autoritet koji ona nosi, ali su njihove stvarne moći ograničene. Takva situacija ostavlja lošu sliku u javnosti i dodatno doprinosi padu ugleda policije u Srbiji.
Autor je advokat i član Svetske asocijacije šefova policija