Priča objavljena u književnom časopisu ,,Beogradski krug kredom“
Bauljaju stepeništem mamurni ljudi iznoseći velike, teške tepihe.
Napolju ih žene biju, ne ,,sinoćne“ dobre samoupravne komšose – dobre žene, dobro tuku tepihe!
Nedeljno jutro odzvanja preciznim radom ritam mašina. Podlaktice jače od Popajevih snažno udaraju tepihe isterujući prašinu i poništavaju potrebu za ,,živčanim“ tabletama. Posle trešnje tepiha će ručno mutiti fil za kolače, dovršiti jutarnje kisele čorbe za trežnjenje muževa, spremiti ostatak ručka,…
Muž čeka radio prenos fudbalske utakmice. Sve mu je čudno pored otvorene flaše piva.
Prvu flašu ,,zidarku“ – pravu mušku meru za jutarnja tri cuga mu je otvorio: lično sin!?
Malo je drpnuo pivca sinak pubertetlija. Morao da bi pivom pomešanim sa šećerom doterao rokabili frizuru.
Tata se ne buni. Ne smeta mamurnom radnom čoveku samoupravljaču ni sinovljeva glasna muzika čudnog ritma, stranskog jezika kao ni spoljašnji udarci po tepihu sindikalcu.
Ko bi ga onolikog kupio da nije bilo ,,preko sindikata“? Ima se po čemu udarati. Hvala predsedniku sindikata!
Prošao sam naseljem moje davno odsnevane mladosti. Prepodnevna nedelja ali nečija druga. Nije moja. Tišina se glasno čuje. Uh, ovo je 21. vek…
Hladni rat nije napravio nuklearni vreli sukob. Tako kažu geopolitički analitičari. Možda su u pravu? No, naselje moje neobuzdane divlje mladosti deluje postapokaliptično. Nigde života među sveže farbanim fasadama, dograđenim spratovima na starim Titovim zgradama.
De Kirikovom metafizičkom slikom fizički prisutan hodam. Tišina, sve stoji. Nema ni subotnjeg veša na terasama da vijori. Muk ukočenog pejzaža. Neko je ukrao moju nedelju.
Panker u ostavci, novotalasovac sam davnašnji, tranzicioni gubitnik današnji. Gledah nekad video klip svetom nedeljom. Dovoljno je bilo pogledati kroz prozor. Direktan prenos ,,Rise“ Public Image Ltd…
Urbanizacijom grada zabranjeno je tresti tepihe napolju, imati rublje na terasi, neoprostiva buka postala su promajom zalupljena vrata – problem do problema!
Baš me čudi da ne uvedoše kontrolore mentalnih vibracija. Loše vibre smetaju, ometaju stanare zgrade i šireg okruženja. Zar nema tehnološkog napretka? Šta se čeka?
Razarajućom hemijom lečiti neuroze nije zabranjeno. Hemija po tepihu hoda. Hemija na tepisima miriše neprirodnim mirisima prirode. Urbs je gradu zabranio graditi gradsku mehaniku, ritmiku prirodnog života, hemiju životnosti,…
Zabranio je i magičnu alhemiju dobrih komšosa.
Danko B. Marin rođen 1965. godine u Sremskoj Mitrovici radio je u prosveti i kulturi. Piše pesme, priče, eseje, politički motivisane tekstove, haiku i prateće haibune. Objavio tri knjige ,,Modrilo neba“ (haiku zbirka); ,,Telo mi je borbena mašina“ (poetski triptih); ,,Pesme, pjesma i kafanski zen“ (triptih – pesme, priče). Zastupljen u zbornicima haikua, lirskih pesama, priča i aforizama. Aforizme objavljivao ,,Danas“ i ,,Kurir“- dnevna štampa. Objvljuje haiku u inostranstvu: Rusija, Nemačka, Bugarska,…