Dragana Trifković: Desetogodišnjica rata u Donbasu

Nedavno sam imala priliku da ponovo posetim Donbas, deset godina nakon prve posete ovom regionu kada je počeo rat. Te 2014. godine i narednih osam godina, zapadna javnost je potpuno ignorisala činjenicu da se vodi rat na ovom području u kome zvanična vojska jedne države napada sopstvene građane. Ne samo da je Zapad zatvarao oči, već je svesrdno podržavao i pomagao Ukrajinu da se obračuna sa sopstvenim građanima. Nikada nisam imala poverenja u zapad, ali nakon ratova kroz koje smo prošli devedesetih godina i NATO agresije na Srbiju, shvatila sam da zapadom upravljaju oni za koje ne važe nikakva pravila i kojima ljudski životi nisu ni malo važni.

Zašto nas gađa vojska naše države?

Sećam se razgovora sa ljudima iz Donbasa koje sam vodila pre deset godina. Njima nije bilo poznato mnogo toga što se dešavalo na prostoru bivše Jugoslavije, a ja sam mogla jasno da čitam rukopis NATO-a na svakom koraku. Zapadni centri moći koriste jednu te istu taktiku svuda, od obojenih revolucija, medijskih manipulacija, falsifikovanja istine, upotrebe terorizma, političke indoktrinacije, korišćenja omladine itd. Tada mi je postalo jasno da grade i barijere među narodima i državama, kako bi sprečili mogućnost razmene mišljenja, diskusije, shvatanja. Stanovnici Donbasa su mi 2014. godine pokazivali stambene zgrade i škole koje je gađala ukrajinska vojska, ostatke mina kojima su gađani i sa zbunjenošću su komentarisali da ne shvataju kako može da ih napada vojska njihove države.

Krajem 2014. godine i početkom 2015. godine mnogi gradovi u Donjeckoj i Luganskoj oblasti su bili pusti, na ulicama je bilo malo ljudi i vozila. Atmosfera je bila mučna, a u gradovima je važio specijalni režim. Bilo je zabranjeno kretanje nakon 20 č. uveče. Osnovne životne potrebe nije bilo lako zadovoljiti. Bilo je problema sa snabdevanjem, a voda i struja su često nestajale. Pod naletom ratnog vihora, mnogi stanovnici su rešili da se presele tamo gde je sigurnije, uglavnom u Rusiju ili druge oblasti Ukrajine, u zavisnosti od mogućnosti. Bilo je onih koji su već tada rešili da potraže sigurnost u Evropi.

Kada žrtve postanu prestupnici

Oni koji su rešili da ostanu trudili su se da se samoorganizuju i prilagode novonastalim okolnostima. Organizovanje u Donbasu je zapravo počelo odmah nakon Majdana u Kijevu, kada su snage bezbednosti u ovom regionu, zajedno sa sugrađanima počeli da razmatraju kako da se zaštite od militarističko-nacionalističkih vlasti koje žele da im zabrane jezik, kulturu, veru. Zapad je na te ljude gledao kao na prestupnike, ističući kako je Ukrajina gradi demokratiju i ide ka pridruživanju EU. Takve neistine su nastavljali da ponavljaju čak i kada je postalo očigledno da je Kijev uvodi aparthejd sistem, donoseći brojne zakone o zabrani ruskog jezika, kulture i na kraju pravoslavne crkve. Ljudi u Donbasu su prolazili kroz agoniju, jer su bili osuđivani za to što žele da se zaštite, a nisu imali podršku ni sa jedne strane. Mnogi su vremenom počeli da stiču ogorčenost i razočaranost, zbog toga što nisu imali podršku od Rusije.

Ali, kako je rekao Aleksandar Dima, tajna mudrosti je u tome da znaš kada je potrebno da deluješ, a kada da čekaš. Rusiji je trebalo vremena da izgradi strateške pravce (BRIKS, saradnja sa Kinom, jačanje odbrambenih snaga, održavanje ekonomske stabilnosti itd.), odnosno da se pripremi za neminovni sukob koji je Zapad inicirao kroz Ukrajinu. Moskvi je već tada postalo savršeno jasno da dogovori o miru uz posrednišvo Zapada nisu mogući, jer zapadne sile ne poštuju nikakve dogovore, što i ne kriju. Da je Rusija pre deset godina odmah reagovala, upala bi u zamku gde ne bi mogla tek tako da se nosi sa svim pripremljenim mehanizmima od udružene agresije kolektivnog Zapada do ekonomskih sankcija, medijsko-propagandne satanizacije i obojene revolucije. To je nešto kroz šta je Srbija prošla, zbog čega još uvek trpi nesagledive posledice.

Specijalna vojna operacija (SVO) koju je pokrenula Rusija je samo deo istorijskog procesa koji vodi ka potpunoj promeni svetske arhitekture. Ovaj proces će se odvijati u godinama koje su pred nama. Ono što je sada već sigurno, to je da povratka na staro neće biti. Iako bi mnogi, čak i u Rusiji želeli da to nije tako. Nedavno je predsednik Ruske Federacije na Forumu Valdaj rekao: „Ne bih voleo da se Rusija vrati na put na kojem je bila pre 2022, kao što sam već rekao u svom govoru. A to je bio put koji je bio povezan sa tako skrivenom, prikrivenom intervencijom u odnosu na našu zemlju, sa ciljem da se ona podredi interesima nekih drugih zemalja koje su još verovale da imaju pravo na to“.

Karta za Izrael

Kada je počela SVO ona je jasno razotkrila čitavu problematiku amerikanizovanih ruskih elita, koje su decenijama kočile razvoj Rusije i držale je zarobljenu u okvirima zadatim Zapadom. U njima za ruske državne i nacionalne interese, čak ni za rusku kulturu i tradiciju, nije bilo mesta. Nakon početka SVO mnogi od njih su prvim avionima pobegli za Izrael, odakle su nastavili da vrše svoju misiju izjavljujući da ne žele da žive u zemlji koja je „agresivna“ prema susednim zemljama. Najveći paradoks je u tome da to izgovaraju iz države koja bombarduje pet zemalja u svom okruženju (Siriju, Irak, Liban, Iran, Jemen). Rusiji će trebati dosta vremena da iznedri nove elite, ali to je proces koji je već u toku. Novu rusku eliti činiće oni koju su stali u zaštitu svoje domovine. O tome je više puta govorio predsednik Putin: „Svi su oni, sa oružjem u rukama, ustali da brane svoju domovinu. Takvi ljudi, naravno, neće da se povuku, neće vas izneveriti ili izdati. Oni moraju igrati sve važniju ulogu u svim sferama života. Elita nisu oni koji su napunili džepove, već ljudi koji su delima dokazali svoju lojalnost Rusiji“.

Nedavno sam ponovo posetila Donjeck, grad koji je postao simbol ruskog otpora zapadnoj agresiji. Ljudi u Donjecku su toga svesni, rekli su mi: „Nas posebno kažnjavaju ukrajinske sile kojima komanduje Zapad, jer smo pružili najveći otpor“. Život se i dalje teško odvija, ali ljudi su se tome prilagodili. Sada je grad daleko življi nego što je bio pre. Na ulicama ima mnogo više ljudi i vozila. Od kako se linija fronta pomerila ka dubini Ukrajine, nema toliko napada na sam centar grada. Ipak rakete i dronovi i dalje doleću u severnim delovima ka Avdejevki i Gorlovki.

Tragove agresije je svuda moguće naći. Deca u Donbasu skupljaju ostatke mina i dronova kao suvenire i razmenjuju ih među sobom. U našoj redakciji časopisa „Persona stranы“, može se videti čitava izložba raznih ostataka municije, dronova i oružja. U njoj se čak nalazi i američki dževelin. Sve ovo će ostati kao svedočanstvo agresije koju je pokrenuo Zapad i u kojoj su glavne mete bili civili. Velika izložba NATO trofejnog oružja, već putuje ruskim gradovima. Da Zapad nije u tolikoj meri bio agresivan i nehuman, verovatno do istorijskog preloma i zaokreta Rusije ne bi ni došlo. A Zapad će skupo platiti svoju nečovečnost. Vreme će pokazati.