Stanovnicima najzabačenijih delova Aljaske koji ne mogu tek tako da se prošetaju do prve prodavnice i kupe nešto za ručak ili večeru, za sutrašnji američki Dan zahvalnosti tradicionalno jelo, ćurka, ponekad padne sa neba.
Treću godinu zaredom Ester Keim iz Ankoridža iz svog malog aviona u niskom letu iznad ruralnih predela Aljaske i izbacuje stanovnicima zabačenih kućica smrznute ćurke, zapakovane u kese.
Aljaska je uglavnom zemlja divljine, u kojoj normalni putevi povezuju svega 20 odsto teritorije. Stanovnici nepristupačnih predela obično su upućeni na motorne sanke ili male avione, a kao putevi im često služe zamrznuti rečni tokovi.
Kada je Keim odrastala na takvom jednom ruralnom imanju na Aljasci, jedan porodični prijatelj bi njenoj porodici i okolnim susedima iz aviona bacao ćurke za Dan zahvalnosti. Ponekad je iz aviona bacao i novine, a povremeno su u njima bili i paketići žvaka za Ester.
Ona se zatim sa porodicom odselila u urbaniji deo te američke savezne države. Koristeći mali avion koji je popravila sa ocem, pre nekoliko godina je obnovila misiju „ćureća bomba“ nakon što je čula za porodicu koja je živela nedaleko, ali u divljini i za praznik nije imala gotovo ništa za jelo.
„Rekli su mi da veverica za večeru baš i nije dovoljna za tri osobe. Tog trenutka sam pomislila baciću im ćurku iz vazduha“, rekla je Keim.
Odlučila je da ne stane na tome. Njena akcija se pročula među ljudima i na društvenim mrežama. Ove godine je odlučila da iz aviona izbaci 32 smrznute ćurke za porodice koje žive u predelima u kojima ne postoje putevi. Do danas su izbačene govoto sve, ali je nepredvidljivo vreme na Aljasci sprečilo bacanje poslednje dve.
Godišnje isporuči 30 do 40 ptica, na letu u radijusu od 165 kilometara do podnožja najviše severnoameričke planine Denali. Ponekad dok pilotira ima pomoć „bacača ćurki“, a nekada to čini sama, dok avionom upravlja njena prijateljica Hajdi Hejstings.
Ćurke za praznično pečenje nabavlja uz pomoć donacija, i to obično od ljudi koji joj se obrate na Fejbuku. Zahvaljujući temperaturama na Aljasci za čuvanje smrznutih ptica joj nije potreban zamrzivač.
„Ne bacamo ih dok ne vidimo da ljudi izašli iz kuća, jer ako ne vide gde su pale, neće znati gde da traže“, rekla je Keim, dodajući da najviše voli da ih baci na neko smrznuto jezero jer se tu najbolje vide.
Jedna ćurka je provela pet dana u dubokom snegu pre nego što su je našli, a jedina „prava žrtva“ je bila jedna šunka koja nikada nije pronađena.
Ester Keim se nada da će uspeti da osnuje neprofitnu organizaciju, poveća donacije i teritoriju delovanja, i da neće sve ostati samo na ćurkama za Dan zahvalnosti. „Ima u tim selima i puno dece. Bilo bi sjajno dodati i neku plišanu životinju ili nešto što mogu da drže“, rekla je Keim.