Piše: Ana Jurpalova, „Omladinski centar za protivdejstva informacionim pretnjama“, Rusija-Moskva
Stiče se osećaj da Rusija i Srbija žive u dve paralelne (a stoga se i ne prožimaju) informacione realnosti, u informacionim mehurima, gde svaka strana formira sopstvenu predstavu o stvarnosti na osnovu toka informacija koje dobija. Bilo kroz lično iskustvo ili preko ekrana pametnog telefona, računara ili televizije. Dakle, svaka strana ne razume drugu. Uvek vidimo samo deo celine. Tada treba da uključimo mozak: uporedimo, proverimo, analiziramo i ponovo proverimo.
Šta Rusi vide?
Izveštaji iz Beograda, gde je predsednik još jednom pobedio „obojenu revoluciju”, prelepi snimci sa mitinga podrške Vučiću (naravno, bez njegove izjave o pobedi zajedno sa Donaldom Trampom), video snimci sa skačućim Srbima (ispod kojih ima mnogo komentara o sličnosti sa Majdanom). Komentari naših zvaničnika, koji su na početku podilazili srpskoj vladi i govorili o „obojenoj revoluciji“. Sada su prestali, ali to ne menja stvorenu sliku. Veseli video snimci Vulina (peva hipnotičku pesmu o rusko-srpskom prijateljstvu, kao sirena na stenama). Komentari Rusa (onih koji su se doselili u Srbiju, nekih iskreno verujućih u zvaničnu sliku, a neki su samo botovi) korisnika društvenih mreža, o tome kako je Vučić junak i da su se naivni Srbi navukli na zapadnu propagandu (komentari samih Srba su obično negativni, ali ih spretni administratori brzo brišu).
Ruski korisnici interneta ne mogu sami objektivno da verifikuju ništa od ovoga, jer da biste to uradili, zaista morate lično poznavati mnogo različitih Srba i komunicirati sa njima, čitati ne samo ruske medije, već i čitavu paletu srpskih. A idealno bi bilo da živite u Srbiji najmanje 30-40 godina. Potpuna provera ovog sumanutog toka informacija zahteva veštinu, vreme i neutoljivo interesovanje, a to skoro uvek nedostaje ljudima koji se profesionalno ne bave analitičkim poslom. Osim toga, mi imamo problem Ukrajine, postoji more drugih pitanja, a o Srbiji već postoje gotovi izveštaji naših autoritativnih medija.
Ovde su uključene i lukave informacione operacije Vučićevog tima, poput otvorenog Vulinovog PR-a u ruskim medijima (verovatno će biti ambasador u Rusiji) ili nedavnog objavljivanja izveštaja o upotrebi zvučnog naoružanja, koji je navodno sastavio FSB. Ne nagoveštavam ništa, naravno, ali ruska verzija izveštaja sadrži mnogo grešaka, uključujući greške u kucanju koje je fizički nemoguće napraviti na ruskoj tastaturi. Pored toga, postoje obrasci govora koji nisu tipični za ruski jezik, već liče na automatski prevod. Po svom sadržaju, stilu govora i strukturi, ovo nimalo ne liči na zvanični izveštaj ijedne ruske agencije, a da ne pominjemo činjenicu da ne sadrži podatke tehničke analize. Izuzetno čudno izgleda i nedostatak saslušanja demonstranata – to je nivo posla koji običan policajac može da obavi. Da li verovati ili ne verovati BIA, to je na Srbima. Ali dobro se sećam da je posle protesta 18. marta direktor BIA izjavio da na ulicama uopšte nema zvučnih topova, a onda je, kada su se pojavile fotografije, Ivica Dačić izjavio da je takvo oružje bilo, ali nije korišćeno. Verovaću da su stručnjaci FSB napisali takav izveštaj samo ako se pojavi na zvaničnom sajtu FSB, ako bude opisan u zvaničnom saopštenju za javnost i javno objavljen u medijima od strane zvaničnog predstavnika FSB službe. Ništa od ovoga se nije dogodilo. Na sajtu FSB nema informacija o tome.
Međutim, ova informacija se pojavila u ruskom govornom segmentu. Prvo se pojavila na nekoliko prilično poznatih kanala na ruskom jeziku posvećenih Balkanu (u odeljku za komentare postoji prilika da se upoznate sa prvoklasnim, odabranim botovima), zatim je publikaciju preuzeo već zaista autoritativan i nadaleko čitan ruski RBC. Upečatljiv naslov kaže da su stručnjaci FSB sačinili izveštaj nakon informacija o „zvučnom topu“ u Srbiji. Ako uporedite ovaj članak sa tekstovima publikacija na tim Telegram kanalima i u velikom članku srpskog kanala N1, stiče se utisak da ih je pisao isti autor. Šlag na tortu je to što je jedina indikacija izvora sajt BIA. Nema zvaničnih podataka našeg FSB.
Sumnjam da ćemo videti zvanični demanti FSB, jer bi to bio ozbiljan politički korak na koji još niko nije spreman. Verujte mi, nivo poverenja Rusa u FSB je veoma visok. Ovi momci su pravi profesionalci. Bez njihovog mukotrpnog rada, ukrajinski teroristi nam ne bi davali mira svaki dan u svakom kutku naše ogromne zemlje. I ovo je još jedan razlog da se detaljnije pogleda publikacija BIA. Međutim, izveštaj je uveden u rusko informativno polje na visokom nivou, a informacija da je FSB sve proverio i da protiv mase nije upotrebljeno zvučno oružje, već je u glavama ruskog govornog područja. Sve je to bila nameštaljka podmuklih zapadnih neprijatelja.
Posle ovakvih vesti i posle Vulinovog blistavog performansa u Briselu, informacija da je Srpska Vlada prodala značajnu količinu municije Ukrajini preko trećih zemalja, ili o glasanju za rezoluciju UN kojom se osuđuje Rusiju, ili o sporazumima Srbije i NATO-a o bližoj saradnji (Da podsetim da NATO može da premešta svoje trupe preko teritorije Srbije, obučava tamo ljude, uvodi svoje standarde itd. u skladu sa postojećim sporazumima), o novim zajedničkim vežbama, ili čak potpunom umanjivanju uloge Crvene Armije od strane predsednika Srbije, prosto izleće iz glave. To je kao trik cirkuskog mađioničara, pre nego što čovek shvati šta se dešava-potrebno je da mu brzo odvratite pažnju nečim prijatnim i zanimljivim.
Štaviše, Rusi su potpuno nesvesni da zahtevi demonstranata ne uključuju poziv na rušenje Vlade. Vučić je od samog početka počeo da govori o pokušaju revolucije, dajući oštre izjave i briljantno prenoseći svoju „borbu sa senkama“ kroz medije. Rusi ne znaju da su demonstranti prvobitno samo tražili da se poštuje zakon i da se kazne odgovorni za tragediju u Novom Sadu. Zatim su usledili zahtevi za kažnjavanje huligana koji su napali studente, potom povećanje finansiranja univerziteta. Štaviše, čak je i Advokatska komora Srbije izašla sa zahtevima za poštovanje zakona, a sada su ogorčene i srpske sudije. I samo je dosledno ignorisanje ovih zahteva od strane vlasti dovelo do porasta protestnih osećanja. Međutim, upravo su ti prvi zahtevi ključni. Zdravom čoveku je teško da razume zašto sam Vučić eskalira situaciju.
Međutim, u načinu na koji je tema srpskih protesta u Rusiji generalno obrađena (osim otvoreno plaćenih članaka), postoji i element koji je važan za razumevanje unutrašnje ruske politike. Cela naša istorija pokazuje da revolucije, bilo obojene ili ne, sa sobom donose haos. Svaki protest se uz pomoć provokacija može pretvoriti u nasilan. Postoje udžbenici posvećeni psihologiji gomile i njenom upravljanju. Pre godinu i po dana imali smo Prigožinovu pobunu. Zbog toga, sama ideja o podršci bilo kakvim protestima, čak i rodoljubivim, u ruskom informativnom prostoru sada, dok ukrajinsko pitanje nije rešeno, izgleda provokativno. Dakle, sve dok ne dođe do promene zvaničnog stava ruskih vlasti, ruska blogosfera i mediji će pratiti zvaničnu retoriku.
Šta vide Srbi koji žive u Srbiji i podržavaju proteste?
Za razliku od Rusa, oni mogu da procene sve što vide na osnovu ličnog iskustva. Oni vide kako Srbi konačno gube kontrolu nad Kosovom i Metohijom. Kako zapadne vojne i civilne organizacije deluju u Srbiji kao kod kuće. Kako cene i porezi rastu višestruko brže od plata. Kako se bolnički redovi protežu nedeljama i mesecima. Kako su visokokvalifikovani inženjeri prinuđeni da traže posao u inostranstvu jer je domaća industrija potonula na nivo štancanja na montažnoj traci. Oni vide kako se njihovi udžbenici istorije, koji se štampaju u Hrvatskoj, prepisuju i u kojima se jednostavno zataškava genocid nad Srbima tokom Drugog svetskog rata. Oni vide da se čine zločini za koje niko ne odgovara. Uostalom, odgovorni za urušavanje nadstrešnice novosadske železničke stanice nikada nisu pronađeni, kao ni dokumenti o rekonstrukciji. Srbi vide da se zakoni ne sprovode i da su odluke vlade u direktnoj suprotnosti sa Ustavom. Oni takođe vide kako su Vladine izjave protivrečne jedna drugoj, kao u slučaju zvučnog topa. Naravno, pored ovoga vide i jasno provokativni sadržaj koji ima za cilj povećanje nivoa protesta, ali to ne menja suštinski razlog njihovog nezadovoljstva. Uočeni su i slučajevi zaposlenih u javnim preduzećima, koji se nikad nisu pojavili na poslu, a primaju platu iz budžeta.
Šta vide Srbi koji podržavaju Vučića?
U suštini isto kao i ostali Srbi, ali obično su to stariji ljudi koji su u životu videli toliko bola i patnje da se svim silama drže mira i bezbednosti Vučićevog sistema. Jer neizvesnost i rizik od novog haosa su za njih najstrašniji. Često su to zaposleni u javnom sektoru, primaoci beneficija i penzija, čiji opstanak direktno zavisi od stabilnosti države.
Šta vide Rusi koji žive u Srbiji?
Oni nemaju iste probleme kao prva i druga grupa Srba. Nemaju duboko razumevanje srpskog naroda i njegovih osobina koje su drugačije i pored svih sličnosti sa ruskim narodom. Imaju boravišnu dozvolu, često sopstveni biznis ili dobar posao za međunarodne kompanije, i imaju okruženje koje oblikuje njihovu percepciju onoga što se dešava. I da, njihova boravišna dozvola zavisi od zvaničnih vlasti. Ali bez obzira na političke stavove, po njihovom shvatanju, Vučić je jedini proruski političar u Srbiji. Ostali su prozapadni. Uglavnom, sve je tačno, osim što je i Vučić prozapadni, a razmetljiva ljubav prema Rusiji samo je karta u domaćim političkim igrama.
Ovi informacioni mehuri ne koegzistiraju dobro jedni sa drugima i ljudi u njima se uopšte ne razumeju, pa čak i ne žele da razumeju jedni druge. Štaviše, horde plaćenih botova rade kako bi osigurale da se ove stvarnosti ne ukrste. Dakle, pre svega, svi moramo da se pomirimo sa ovom činjenicom i da se ne ljutimo. Srbi su drevni i ponosni narod. Šta o njihovom izboru misle Rusi, Amerikanci, drugi Evropljani i ostali stranci ne treba da ih se tiče. Vreme je da se konačno setimo interesa same Srbije. S tim u vezi, inače, Rusi apsolutno ne razumeju ovu studentsku turneju po Evropi do Strazbura. Sa ruske strane ovo izgleda kao potvrda Vučićeve teze o podršci Zapada protestima. Moji srpski prijatelji kažu da je to bilo važno za ujedinjenje srpske dijaspore u inostranstvu, a vidimo koliku podršku studenti dobijaju od ljudi u različitim gradovima. Ali šta je sa dijasporom u Rusiji? Šta se dešava sa njom i zašto se njen glas jedva čuje?
S druge strane, takav maraton do Rusije mogao bi da stvori delikatnu situaciju. Ruska vlada je prinuđena da radi sa Vladom SNS koju vodi Vučić, jer jednostavno nema sa kim drugim da radi u ovom trenutku. Protesti nemaju lidera, nemaju program, a skoro 80 odsto je suprotstavljeno postojećoj opoziciji kao i Vučiću. Odnosno, u ovom trenutku apsolutno nema sa kim da pregovara ili rešava svakodnevna pitanja poput sankcija NIS-u. Demonstranti takođe ne prave nikakve konkretne planove za budućnost. Svi modeli upravljanja o kojima se govori u srpskom društvu, od direktne demokratije i skupština do ekspertske vlasti, i dalje su samo naučne teorije. U srpskom društvu kruže i ideje o stvaranju prelazne vlade, formiranju nove stranke od najaktivnijih i najautoritativnijih predstavnika univerziteta i tako dalje. Ali, u suštini, ništa od toga se ne ogleda u zahtevima demonstranata. U stvari, narod mirno, bez agresije, traži samo da se poštuju zakoni Srbije.
Nijedna od protestnih grupa nije razvila niti ponudila javnosti bilo kakve konkretne, konzistentne korake o tome šta i kako uraditi, kako sprovesti reforme, koje zakone usvojiti, koje korake treba preduzeti da bi se rešili ekonomski i socijalni problemi. Postoje pojedinačni fragmenti koncepata, ali ne postoji jedinstven, koherentan, sveobuhvatan plan izgradnje nove države. Novi model, ako se stvori, mora da podrži ogromna većina srpskog društva, kao i lideri koji će ga sprovoditi. Ali sasvim je izvesno da srpski protesti još nisu došli do ove faze. Dakle, pokušaji nekih aktivista da forsiraju događaje i izazovu sukobe su delo očiglednih neprijatelja Srbije. Rušenje vlade je generalno opasna stvar za zemlju, ali rušenje vlade bez razumevanja šta dalje je samoubistvo.
Međutim, poslednja osoba koju je srpski narod zvanično izabrao je Aleksandar Vučić. I dok ne bude drugog lidera kojeg bira srpski narod, Moskva će, gotovo sigurno, zvanično raditi sa zvaničnim srpskim vlastima.
Optužiti Moskvu da radi sa Vučićem je u najmanju ruku čudno, jer su sami demonstranti, u stvari, spremni da rade sa njim i samo pokušavaju da ga nateraju da preduzme stvarnu akciju kako bi obezbedio legitimne zahteve Ustava. Problem je što Vučić nije spreman da radi sa njima.
Za Rusiju je, pak, očigledno nemoguće javno podržavati proteste i istovremeno računati na rešenje sa aktuelnim vlastima aktuelnih problema vezanih za naše kompanije u Srbiji. Štaviše, sami demonstranti, iako nisu antiruski nastrojeni, češće se obraćaju Sjedinjenim Državama i Evropi, nego Rusiji. I ovo nije iznenađujuće. Koliko studenata govori ruski bolje od engleskog?
Kao rezultat, dobijamo začarani krug: Srbi ne pokušavaju da svrgnu Vučića, već su ljuti što ga Rusi podržavaju. Vučić plaši Moskvu obojenom revolucijom da bi prikrio svoju saradnju sa EU i SAD. Ruske vlasti su prinuđene da rade sa ovim liderom, pre svega zato što se mi tradicionalno ne mešamo u unutrašnje stvari naših partnera, i ne radimo na svragavnju legitimno izabranih lidera (i zaista je odneo ubedljivu pobedu na prošlim izborima). Rusi generalno ne vole revolucije i proteste i često ne mogu da shvate ko greši, jer je previše kontradiktornih podataka. Naš glavni problem sada je Ukrajina, a zvanični kurs podržava aktuelnu srpsku vlast. Rusi misle da su Srbi naivni, pali na zapadnu propagandu i da Srbi prave novi Majdan. Sve to destruktivno utiče na odnose srpskog i ruskog naroda.
Da li je moguće prekinuti ovaj začarani krug? Kada konvencionalna diplomatija dođe u ćorsokak, samo narodna diplomatija može pomoći – izgradnja direktnih veza među ljudima. Ali ovo je težak put.
Ovaj put je posebno težak nakon što je objavljeno pismo studenata koji putuju u Strazbur. Apel Makronu, koji je „Vučićev najbolji prijatelj“, verovatno izgleda čudno čak i iz ugla samih Srba. Pitam se čija je ovo bila ideja? Jedno je podneti zvaničnu žalbu u Strazburu sa spiskom prekršaja koje su počinili predsednik i Vlada Srbije. Ovo bi verovatno bilo besmisleno, ali barem logično, pošto Beograd priznaje nasdležnost međunarodnog prava. Druga je stvar obratiti se Evropi za podršku, istoj Evropi koja je bombardovala Srbiju zajedno sa Sjedinjenim Državama, istoj Evropi koja tera Srbe da napuste Kosovo, istoj Evropi koja Srbiju pretvara u svoj tehnološki i sirovinski dodatak. To je ista ona Evropa koja promoviše rudarenje litijuma u Srbiji kako bi smanjila svoju zavisnost od Kine, a Francuska, uz Nemačku, je glavni korisnik.
Štetu ovog pisma je teško preceniti. Ako su ranije ljudi koji su ovde u Rusiji, uprkos Vučićevom lobiju, pokušavali da ljudima prenesu informacije šta se zaista dešava u Srbiji, ponekad uspevali da iznesu neke argumente u javnu arenu, sada su svi naši argumenti, sav naš trud – obezvređen ovim jednim pismom. Verujte mi, propaganda SNS-a i njihovi lobisti u Rusiji to će doneti kao najubedljiviji dokaz „obojene revolucije“, kao što će sada koristiti izveštaj o zvučnom oružju.
U idealnom slučaju, po mom mišljenju, bilo bi ispravno da se odreknemo ovog pisma, saznamo koji ga je provokator napisao ili savetovao da se napiše i javno ga proterati. U suprotnom, prvo, ovo bi moglo da izazove razdor među demonstrantima, a drugo, ovo pismo otvoreno diskredituje same proteste. I jedno i drugo je loše.
Neki moji srpski prijatelji pokušali su da nađu razumno objašnjenje za ovo čudno pismo, govoreći da Srbi ionako nemaju izlaz. Međutim, Srbima je neko odredio ovaj izlaz, poslavši decu u Strazbur, zaustavivši njihov impuls da se okrenu Moskvi i predloživši im da napišu ovo pismo. To je isto kao da tražite od lisice da čuva kokošinjac. Samoubistvo. Jasno je da su Srbi sada u bezizlaznoj situaciji, bez ikakve podrške. Ali da li su ljudi zaista toliko izgubili veru? Čemu onda ove ikone i transparenti sa Isusom? Nemam pravo da propovedam, ali ono što sam primetila u svom životu je da kada izgubim veru, dolaze mračna vremena. Kada se svim silama držim vere, Gospod mi pokazuje put.
Pokušaji prekidanja veze između naših naroda nisu počeli danas; ovo se dešava skoro 200 godina. Primetite kako se čak i srpski jezik promenio. Sretenjski ustav mogu da čitam gotovo bez pozivanja na rečnik. Ali za moderne tekstove treba mi prevodilac. O uvođenju latinice da i ne govorim. Pogledajte koliko je urađeno da nas podeli u poslednjih 100 godina? Istorija zapravo vrišti o tome, ali mi to ne primećujemo. A na ovom trnovitom putu uvek ima grešaka i padova, provokacija, postoje izdaje. I sve ovo funkcioniše kada izgubimo veru jedni u druge. Svi znamo ko testira našu veru nudeći iskušenja koja vode u pakao.
Sada je najteže vreme. Jer lutamo u magli i ne vidimo svetlost. Provokacije koje se trenutno dešavaju u Srbiji, pokušaji da se mirni protesti pretvore u nasilje, imaju za cilj da unište sve šanse za promene. Da onemoguće svaki budući pokušaj ljudi da utiču na bilo šta. Do sada su studenti i društvo u celini mogli da izbegnu nasilje. Ali Evropa se neće zauzeti za Srbe. Što više pravoslavnih Slovena strada i umire, to više služi interesima Zapada. Istovremeno, Vlada Srbije sada ne može da se plaši poziva iz Moskve, jer su joj sami studenti dali oružje protiv sebe u ovom informacionom ratu.
Kao što su već svi shvatili, sada je beskorisno pokušavati da objašnjavate Rusima da nije reč o obojenoj revoluciji, kada im svi blogeri i mediji govore suprotno, pa je čak i autoritet FSB-a upotrebljen u ovoj propagandi. Moguće je prikazati stvarne činjenice o izdaji srpskih vlasti: sporazumi sa NATO, sponzorstvo Vlade i državnih institucija iz američkih fondova, direktni citati srpskog rukovodstva (najbolje u autoritativnim zapadnim medijima), komentari ruskih vlasti u vezi sa isporukom oružja Ukrajini i druge ubedljive i nesporne činjenice. I budite spremni na gomilu plaćenih botova.
Vaši pseudoruski sagovornici će nasrnuti na vas kao na pse iz pakla. Budite sigurni, ako neko ne postavlja pitanja ili ih postavlja podrugljivo, ne sluša odgovore, pokušava da se uhvati za nešto nevažno, skrene razgovor, naljuti vas, proziva, uvredi – ovo je bot. Ne treba po njima suditi o ruskom narodu. Cilj botova je da stvore iluziju da postoji samo jedno ispravno gledište i to Vučićevo gledište. Ovaj trik udara odjednom u dva pravca: Srbi počinju da misle da im Rusi više nisu braća, Rusi počinju da misle da u Srbiji zaista postoji Majdan (što znači da ni Srbi više nisu braća). Ne ulazite u rasprave, govorite proverljivim činjenicama, a ne emocijama (ovo je teško, s obzirom na srpski temperament i uverenje da je sve očigledno). Ako vam ljudi postavljaju razumna pitanja, odgovarajte na njih u privatnim porukama, inače će vas botovi pojesti i ismejati, a pre nego što to shvatite, počećete da psujete sve oko sebe. Ovo je teška borba u informacionom ratu. Ako ste spremni za ovo – samo napred! Ako ne, nemojte se ljutiti na Ruse, samo nastavite da radite za dobro svoje zemlje – Srbije. Niko osim vas ne može da izvede Ruse iz lavirinta magle i ogledala srpske politike. Za to je potrebno strpljenje. Najvažnije je zapamtiti da čak i ako ništa ne razumemo, ljutimo se, grdimo vas, mi – Rusi, uvek ćemo vas smatrati braćom, voleti i ništa to neće promeniti.
Još uvek postoji način da se sačuvaju odnosi među našim narodima – da se politika ostavi pozadi. Balkanski politički odnosi su suviše komplikovani za obične ljude, previše je sukobljenih interesa. Ali važno je održavati bratstvo, govoriti o zajedničkim pobedama, o srpskim dobrovoljcima u Donbasu i ruskim dobrovoljcima na Kosovu i u Bosni. Da govorimo o zajedničkim korenima, da govorimo o tome šta povezuje naše kulture, naše ideje o životu, našu veru. I ne nasedajte na propagandu – sada u srpskim četovima ima toliko lažnjaka koji ocrnjuju našu zajedničku istoriju. Zašto je ovo važno? Jer bez Srbije neće biti Rusije, a bez Rusije neće biti Srbije. Tačnije, Rusija će kao država opstati, ali će se ruski narod raspasti, gubeći sposobnost da na sebe gleda očima Srba. To je tajna koju mi Rusi još ne razumemo u potpunosti, ali osećamo u svojim srcima. I upravo zato je zabijanje klina između naših naroda i uništavanje ovog vekovnog bratstva glavni cilj naših neprijatelja.
Upoznajte se, saznajte više jedni o drugima. Ako vidite adekvatne komentare na društvenim mrežama, nemojte se stideti da pišete osobi i razgovarate sa njom. Na sreću onlajn prevodilac sa ruskog na srpski i obrnuto radi kako treba. Što više Srbi i Rusi komuniciraju jedni sa drugima, teže je lagati jednima o drugima.
Istovremeno, mora se reći da zid koji raste između nas nije samo informativni. Poslednjih godina ekonomske i društvene veze između Rusije i Srbije su očigledno oslabile. Potreban im je novi zamah i novi ljudi spremni da grade mostove, jer je potencijal za takvu saradnju veoma velik. Samo Rusija može da obezbedi suverenitet Srbije. Međutim, sada se srpske vlasti jasno stavljaju na stranu SAD. Ministar spoljnih poslova Srbije, Marko Đurić je rekao u intervjuu za televiziju Rusija, „Srbija je uvek nastojala da unapredi odnose sa Sjedinjenim Državama i da zbriše senku 90-ih“. Odnosno, izbrisati iz sećanja Srba bombardovanje Beograda uranijumskim bombama, pogibiju hiljada civila, raspad zemlje, glad i poniženje. Na mitingu u Sremskoj Mitrovici, Vučić je proglasio pobedu nad „obojenom revolucijom“ u sadejstvu sa Trampom. Očigledno zaboravljajući da su interesi SAD i Britanije u Evropi uvek predviđali pokušaje da se uništi Rusija. Srbija je za njih, kao i svaka druga država, samo potrošni materijal.
Jugoslavija je bila poligon gde su SAD i NATO usavršavali tehnologije uništavanja država koje su se tada primenjivale na teritoriji bivšeg SSSR-a. Slobodan Milošević je bio u pravu kada je rekao da smo mi sledeći. Pa ipak, srpska politička elita je jasno orijentisana na Vašington. Je li ovo Stokholmski sindrom? Obični Srbi su, generalno protiv. Da li se iko seća da su ih pitali za mišljenje prilikom potpisivanja sporazuma sa NATO? Briselskog, Ohridskog i Vašingtonskog sporazuma?
Oni koji kažu da Srbija nije uvela sankcije Rusiji, uprkos pritiscima Zapada, neka pokažu ko je i kada terao Srbiju da uvede ove sankcije (spremna sam da aplaudiram ako nađu takve informacije), a takođe neka objasne pad trgovinskog prometa i druge pokazatelje ekonomskih odnosa Rusije i Srbije od početka SVO. Dok su druge zemlje, mnogo manje prijateljske prema Rusiji, uspele da se bukvalno obogate radeći sa ruskim biznismenima. Mnogi kažu da bi Srbija bila pogođena sankcijama i da bi mnogo propatila. Odlukom EU, čija inače nije članica, Srbija nije mogla da poveća trgovinski promet sa Rusijom. Ali barem održavanje onoga što postoji bilo bi realno da Srbija ne padne u strogu ekonomsku zavisnost od Evropske unije.
Nekada je srpska zemlja hranila celu Jugoslaviju, a sada krompir uvozi iz Azerbejdžana. Nemačka je poslednjih godina uspela da Srbiju pretvori u svoju koloniju, postavljajući tu ogranke svojih proizvodnih pogona, privlačeći jeftinu radnu snagu i koristeći jeftinu rusku energiju. Neka vrsta Kine 80-ih. Dodajte ovome i eksploataciju prirodnih resursa i projekte rudarenja litijuma. Pri tome se ne popravlja ni blagostanje samih Srba, a dugovi zemlje zapadnim poveriocima rastu. Srbija je zarobljena i izaći iz ropstva biće neverovatno teško. Prvi zahtev demonstranata je opravdan i od najveće važnosti: zakoni moraju da funkcionišu. Ako zakoni ne funkcionišu, neće funkcionisati ni ostalo.
Uključivanje Srbije u privredu EU kao sirovinskog dodatka ne prestaje ni na minut. Ni Vulinov spektakularan, ali suštinski besmislen, nedavni govor u Briselu nije promenio politiku Srbije u pogledu integracije u EU. Nijedan od zaključenih sporazuma nije odbačen, nijedan proces nije zaustavljen.
Istovremeno, Sjedinjene Američke Države grade terminal za prijem tečnog gasa u Hrvatskoj, i zaključile su energetski sporazum sa Srbijom (2024), čime se obezbeđuje diversifikacija snabdevanja energijom. Već sada se možemo kladiti da će uskoro gasovodi, koji vode ka Srbiji doživeti istu sudbinu kao i Severni tok.
Naša saradnja sa Srbijom, voljom sadašnjih vlasti, je minimalna. Projekat nuklearne elektrane koji je predložio Rosatom dao bi Srbiji nezavisan i moćan energetski sistem, bez uticaja geopolitičkih igara. Ali u Beogradu skuplja prašinu već dugi niz godina, i nije ostvario pravi napredak. Mnogi drugi projekti koji su mogli da podrže srpsku privredu takođe su zastali ili vise u vazduhu.
Poslednjih meseci pojačani su kontakti različitih srpskih i ruskih javnih, političkih i privrednih ličnosti i organizacija. Moglo bi se reći da je ovo renesansa rusko-srpskih odnosa. Ali ne treba suditi po broju događaja, već po broju stvarnih radnji koje slede. Dok Vučić priča o svom srdačnom prijateljstvu sa predsednikom Francuske, koji je više puta izjavljivao da želi da pošalje trupe da ubijaju Ruse, dok uspostavlja još tešnje veze sa Markom Ruteom, svo ove njegove igranke sa Rusima liče na laž. I nažalost, ova laž se dobro prodaje u ruskim medijima.
Istovremeno, i sam biznis mora da pokaže inicijativu. Štaviše, sa obe strane. Sada postoje male kompanije koje pomažu osnivanje srpskog poslovanja u Rusiji i ruskog poslovanja u Srbiji. Mora da raste uprkos preprekama. Privatne, direktne veze sa ruskim preduzećima i preduzetnicima iz susednih zemalja mogu pomoći u stvaranju temelja i podsticaja za rast. Srpski proizvođači, posebno mali, mogu opstati samo udruživanjem, ponekad i neformalnim. U suprotnom, nemoguće je konkurisati zapadnim korporacijama. Srbiji je sada više nego ikada potrebna pomoć svih Srba, njihovo jedinstvo. Što vas više pritiskaju, to postajete jači. Srpski princip „inata“ neprijateljima je ključ opstanka u teškim vremenima.
Ne smemo izgubiti veru. A i kad su sve i svja protiv nas, Bog je sa nama (Srbima i Rusima). On nam daje iskušenja sa kojima možemo da se nosimo ako ne izgubimo veru i nastavimo da se borimo uprkos našim neprijateljima, pa čak i suprotno zdravom razumu. Ovo je naša snaga. Ovako pobeđujemo iz veka u vek.
Ali pored vere potrebno je i strpljenje. Provokacije, sukobi sa policijom ili naoružanim navijačima – to je ono što dovodi situaciju u haos i poraz svih nada Srba. Stoga, oni koji pozivaju na ovo očigledno štete samoj ideji postizanja promene.
Srbi moraju prvo da shvate i modeliraju budućnost koju žele, korak po korak. Da pronađu nenasilan način da je ostvare. U suprotnom, moglo bi se završiti smrću srpskog naroda. Možda će jesenji izbori, ako do njih dođe, dati šansu za promenu, ali da bi se to desilo, oni koji zaista žele promene moraju da izađu kao nova stranka sa novom ideologijom, jasnim ciljevima i jasnim programom delovanja ako dođu na vlast.
Što se tiče izbora budućeg modela upravljanja, koji će na ovaj ili onaj način doći, pri njegovoj izgradnji ne treba zaboraviti na složenu geopolitičku situaciju u regionu. Uzimajući u obzir interese srpskog naroda, važno je izgraditi stabilnu strukturu vlasti, u kojoj se nepristrasnost prilikom izbora na javne funkcije može utvrditi anonimnim konkursom. Za brzu mobilizaciju i brzo i efikasno rešavanje problema, vertikalna integracija vlasti se tradicionalno smatra optimalnom, ali to ne znači da je reč o autoritarizmu ili monarhiji. Srbi su sposobni da nađu najbolje rešenje za svoju zemlju. Međutim, vredi uzeti u obzir da su haos i decentralizacija podjednako destruktivni po integritet srpske države.
Primer izbora stručnih kadrova za državni aparat može biti konkurs „Lideri Rusije“, „Konkurs društvenih arhitekata“ i drugi slični mehanizmi koji obezbeđuju izbor kandidata na osnovu nivoa njihove kompetencije i ličnih kvaliteta, a ne na osnovu porodičnih ili korupcijskih veza. To bi se moglo realizovati u sadašnjim političkim uslovima, formiranjem nove vlade. Ali da li je sadašnja vlast spremna za ovo? Odgovor izgleda očigledan.
U ovom trenutku, Vučić i njegova vlada nastavljaju da se pretvaraju da se bore protiv „obojene revolucije“ umesto da rešavaju stvarne probleme koji su izazvali proteste, na sve načine pokazujući nespremnost da uđu u dijalog sa sopstvenim narodom. Ali ovo je očigledno test strpljenja kroz koji će Srbi morati da prođu. Čini mi se da samo hladne glave i čvrstom verom u duši, srpski narod može da gradi svoju najbolju budućnost. Dajte studentima i profesorima vremena da dođu do dobrog, promišljenog rešenja, umesto da jure u plamen revolucije ne znajući šta dalje.
Srbi su od Boga voljen narod, koji je sačuvao svoj identitet i svoju veru uprkos ogromnim patnjama, dostojanstveno ih podnoseći vek za vekom. A želja mladih ljudi za svojim korenima, i nasleđem, koju sada vidimo, daje ne samo nadu da će se Srbija izboriti sa ovom katastrofom na zlo svojim neprijateljima. Ne gubite veru!