Elita…
Pojam koji se u ovim našim turbulentnim događajima malo-malo provlači, ali nekako ostaje ispod radara.
Definicije su uvek problematične, pogotovo ako se radi o stranoj reči. U svakom slučaju u prvobitnom značenju elita je ono što je najodabranije – cvet nečega (naročito društva).
Čudesni pokret koji se kod nas podigao, vlasti i njihovi glasnogovornici, u komunističkoj tradiciji, pokušavaju da obore kao elitistički. Naravno, sa negativnim prizvukom.
Komunisti su temeljno istrebili sve ono što su videli kao predratnu elitu, kako bi mogli da se nametnu kao nova elita, isključiva, nastala učestvovanjem na pobedničkoj strani u ratu. Cvet slobodarskog naroda na čelu sa drugom Titom.
Srpski narod elitu je uvek doživljavao kao spremnu na žrtvu zbog celine naroda. Obrazovani, bogati, ali pre svega samožrtveni. Naši veliki duhovni učitelji učili su nas da i neobrazovani seljak spreman da ispunjava visoke ideale i samožrtvenost može pre biti elita od samozadovoljnog pseudointelektualca. Oni sa kupljenim diplomama tad još nisu bili u velikom broju…
Kad su hiljadu trista kaplara, intelektualni cvet Srbije, došli među vojnike-seljake u rovove, narod je znao da je elita sa njima. I to mu je dalo dodatnu snagu. Nisu tražili čast i dobitak, nego su podelili sa narodom spremnost na žrtvu.
Posle pada komunizma srpski narod ispustio je šansu da oformi novu elitu. Neokomunisti, spretni amoralni tajkuni, nisu imali potrebe za stvaranjem druge elite osim sebe, pseudoelite. Ni Crkva nije tu pomogla kako bi trebalo, ni prosveta. I to je možda naš najveći propust i greh kao naroda koji je pokušao da se ponovo zdravo uspostavi posle propasti Jugoslavije i pada komunizma…
Ali, čudni su putevi Božiji.
Pre nekoliko meseci odjednom su, ničim potpomognuti sem jadnim primerom prošle generacije, u narodu iznikli mladi ljudi koji su pokazali spremnost na žrtvu. Ljubav i saosećanje, spremnost da prepoznaju ono elitno u svakom. Bez želje da se bore za vlast i čast. Samo za pravdu i slobodu. Zajedno sa svojim narodom.
Čudo niotkuda, sem iz najboljih korena ovog naroda!
Cela priča sa Ćacijima koje vlast pokušava da predstavi kao autentični srpski narod nasuprot poganog elitizma, a postali su meta poruge pobunjenih, nije priča o neobrazovanju i gluposti. Glupost se ne meri koeficijentom inteligencije, nego moralnim posrnućem koje se manifestuje u samozadovoljstvu.
Da. Možemo reći da je ovaj veliki pokret elitni.
Reći će neko – kako može tako masovni pokret biti elitni?
U svetu koji je teško definisati kao neofeudalizam ili novo robovllasništvo, ovaj naš pokret je definitivno elitni. Polako ga prepoznaju na raznim stranama, i tek će ga prepoznati. I biće takav dok njime neračundžijski vladaju iskrena želja za Božijim vrednostima. Pravdom, slobodom, ljubavlju. U velikom broju naravno da neće biti baš sve elitno, da ima i loših primera, ali duh koji se izlio u narod pravi od njega elitu.
Bogu hvala za ovo čudo koje se dogodilo u našem narodu. Bogu hvala za sve.