SLUŽBA NAS JE ODRŽALA NJOJZI HVALA.
„Tako je u Zagreb došao Milomir Marić, novinar Beogradske „Duge“, autor knjige Deca komunizma koja je objavljena baš te 1987. i izazvao velike rasprave o špijunskim nadležnostima dviju republika. Budući da je u srpskoj Udbi bio zaveden među ljude od „bezbednosnoga“ interesa kao srpski nacionalist, u Hrvatsku su trebali poslati depešu o njegovu dolasku. To nije učinjeno. …
Na sastanku u Beogradu (u saveznoj Udbi) na kojemu je to trebalo raščistiti pojavio se Milomir Marić, glavom i bradom, zorno dokazujući da je suradnik srpske Udbe, kojemu reputacija državnog neprijatelja omogućuje kretanje među disidentima i oporbenjacima.
Usput rečeno, njegov brat, nastanjen u Mađarskoj, radio je za hrvatsku službu.„, podsetio je na društvenim mrežama legendarni novinar Mile Perić na deo iz knjige Josipa Manolića u kojoj se pominje Milomir Marić.
— Josip, Joža Manolić (1920-2024), Titov partizan, ovejani oznaš i udbaš, potom Tuđmanov premijer, šef svih obaveštajnih službi i disident, objavio je gornji citat na 195. stranici svoje memoarske knjige „Špijuni i domovina – Moja borba za suverenu i socijalnu Hrvatsku“ (Zagreb, Golden Marketing – Tehnička Knjiga, 2016). Napisao ju je u dobi od 95 godina, umro je sa 104, piše dalje Perić.
Između mnogo čega drugog, stari lisac kaže da su Tuđmana i HDZ ciljano dovele na vlast hrvatske socijalističke vlasti i hrvatski komunisti (planiranje Špiljak, sprovođenje Račan) uz saučestvovanje zagrebačke i beogradske tajne policije, civilne i vojne.
Dakle, bio je u pravu Domagoj Margetić (1974), inače Manolićev štićenik i čovek od poverenja 1992-1993, kada je pre desetak godina u svojoj knjizi („Krvave balkanske milijarde“) napisao kako je raspad SFRJ organizovan dogovorom jugoslovenskih partijskih i bezbednosnih vrhova radi sistematske pljačke basnoslovno vredne državne imovine, radi „biznisa“ i pljačke koja još uvek traje.
Može li biti da je u pravu Aleksandar Tijanić (1949-2013) kada je u napadu iskrenosti izrekao da narodi SFRJ bez krvavog rata ne bi nikad masovno pristali na rušenje socijalizma, te su im baš zato političari takav rat i priredili?
Ko zna, možda je u pravu bio i pozorišni reditelj Ljubiša Ristić (1947, sin Titovog generala) kada je rekao da je poslednji zadatak JNA, pristigao joj iz komande u Briselu, bio da sebe samoukine, da formira republičke vojske opremajući ih tehnikom i ljudstvom. I da su iz Moskve to sa zadovoljstvom posmatrali i pomalo pripomagali – osvetoljubivi zbog štete koju im je Jugoslavija napravila 1948.
Na kraju, zašto se prepametni i odlično obavešteni Marić (1956) uporno kompromituje svojim propagandističkim intervjuima i banalnim TV nastupima, zašto je snishodljiv prema sociopati Vučiću, zašto vredno odrađuje PR naprednjačkom kriminalnom klanu?
Zato što mu opisani TV posao ide u rok Službe, zato što je davno profesionalno zauzdan, sapet i potsečenih rogova, zato što nema puno izbora, jer mora, imaju ga u džepu…
Služba, snajka, Služba. „Nema bivših kurvi, bivši pandura i bivših špijuna“, to su poslovi za celi život.
Ponovo Manolić, ista strana knjige: „Naposljetku se postavlja pitanje jesu li „Deca komunizma“ napisana po nalogu i uz pomoć srpske Službe„? – zaključuje Mile Perić.