„Umesto celih knjiga, obrađuju se odlomci“: Da li je školska lektira sve „tanja“?

Jedno od važnijih pitanja prilikom svakog odlaska i povratka sa raspusta je – kada je prva lektira? Spisak knjiga čekivao se pred kraj svake školske godine, od kojih su se mnoge čitale tokom raspusta.

Zato i ne čudi iznenađenje jedne majke, koja je na roditeljskom od nastavnice srpskog dobila informaciju da deca u petom razredu treba da pročitaju samo dve cele knjige, dok se ostale lektire obrađuju kroz odlomke iz čitanke.

Roditelji su ovo shvatili kao ukidanje lektire, ali nastavnica srpskog jezika i književnosti Maja Radović za portal N1 kaže da o ukidanju lektire ili smanjenju opusa nema govora.

“To bi svakako bilo pogubno. Reč je o mogućnosti da se pravi izbor uz obradu onog što je obavezno”, kaže ona, objašnjavajući da je došlo do izmena u odnosu na period kada su sadašnji roditelji bili đaci, ali da je i dobar deo knjiga ostao u sastavu obavezne lektire.

“I dalje se čitaju epske pesme, Nušićevi ‘Hajduci’, Ćopićevi ‘Orlovi rano lete’, ‘Dečaci Pavlove ulice’, ‘Plavi čuperak’, ‘Doživljaji Tom Sojera’, ‘Mali Princ’, ‘Pokondirena tikva’, ‘Sumnjivo lice’… Tu su i knjige koje nisu bile deo našeg čitalačkog opusa, kao što su ’Agi i Ema’ Igora Kolarova, koju uvek savetujem da pročitaju i deca i roditelji zajedno, ‘Moj deka je bio trešnja’ Anđele Nanenti, ‘Cipela na kraju sveta’ Dejana Aleksića i mnoge druge. Ono što je mnogima bilo iznenađujuće jeste to što ’Robinzon Kruso’ više nije deo obavezne lektire, već se preporučuje samo odlomak”, navodi Radović.

Međutim, nastavnica srpskog jezika i književnosti ističe da svaki nastavnik ima autonomiju da odluči da li će se neka knjiga raditi u celini ili u odlomcima i birati koji će to delovi biti.

“Ono što smo primetili da nam nedostaje, jeste više vremena, odnosno, više časova na kojima bi se obrađivala književna dela, ali i tu postoji izvesna autonomija koja nam dozvoljava izlaske iz okvira plana”, kaže ona.

„Čitanje knjiga ne treba svoditi samo na školu“

Majka učenice petog razreda kaže da je razumela da je do odluke da se većina lektire obrađuju kroz odlomke iz knjiga došlo zato što deca imaju mnogo problema sa razumevanjem teksta.

Nastavnica srpskog jezka i književnosti potvrđuje da je svima nama, a deci posebno, teže da se fokusiraju na sadržaje koji zahtevaju više pažnje i koncentracije. Upozorava i na paradoks da se, sa jedne strane, roditelji žale što se manje čita i što programi ne sadrže više knjiga, a sa druge strane, neretko i sami učestvuju u ubrzavanju tog procesa, čitajući i prepričavajuči deci knjige ili ih upućujući na filmove i savremene tehnologije.

“Čitanje je pretvoreno u jedan od većih godišnjih projekata u koji je uključena cela porodica i za koji treba upregnuti sve resurse. Knjige se mere po broju strana koje treba savladati i po vremenu koje za njih treba potrošiti, a ne po njihovom kvalitetu, umetničkoj vrednosti i zadovoljstvu koje bi proces čitanja trebalo da nam pruži”, objašnjava ona.

Kao posebno važno ističe da čitanje knjiga ne treba svoditi samo na školu, odnosno da ne bi trebalo da bude predstavljeno kao obaveza, već izbor.

“Sa čitanjem ne treba čekati određene godine, jer je već prvi trenutak pravi da se uzme knjiga. Dete koje svako veče čuje priču i nauči da se uz knjigu uspavljuje, knjigu će posmatrati kao redovnu dnevnu aktivnost. I još nešto, deca uče po modelu. Oni moraju da vide u svojoj okolini, u svojoj kući da se knjige čitaju, cene i vole. Treba da vide svoje roditelje kako čitaju knjige, pa makar i u kratkom dnevnom vremenskom intervalu, a ne samo tokom godišnjih odmora, a često ni tada”, kaže sagovornica N1.

Uvođenje časova čitanja u školi

Iako knjiga nije omiljena nekoliko decenija unazad, to, prema njenom mišljenju, ne menja činjenicu da su knjige i čitanje jedini način da se izborimo sa problemima savremenog doba za koje uporno tražimo rešenja.

“I nije ni čudo što mnoge evropske zemlje, jedna od njih je Holandija, uvode časove čitanja, svaki dan. Jedini zadatak koji učenici i nastavnici imaju na tim časovima je čitanje“, pojašnjava ona.

Kao neke od načina za razvijanje ljubavi prema knjizi, navodi primere iz sopstvenog rada sa decom:

„Na kraju svakog meseca imamo mini-sajmove knjiga – učenici predstavljaju knjige po izboru i motivišu druge učenike da baš knjige koje su oni izabrali, pročitaju. Pored toga, učenici i ja smo osnovali nešto što se zove Čitalački klub. Zajednički biramo knjigu koju ćemo svi čitati, a koja je mimo lektire, a onda se u dogovorenom vremenskom rasponu sastajemo da razgovaramo o njoj. Knjiga je nova i meni i njima, a atmosfera u kojoj pričamo je potpuno neformalna. Tokom praznika koristimo priliku da posegnemo za knjigom, pa je jedni drugima poklanjamo u okviru Tajnog Deda Mraza“.

Radović kaže da su nebrojene studije pokazale da je vreme provedeno u čitanju u direktnoj vezi sa mnogim sposobnostima i veštinama koje će deca razviti.

„Ne govorim samo o bogatstvu njihovog vokabulara, nego i o mogućnosti da se što bolje izraze, oblikuju svoja osećanja, unaprede svoju kreativnost, razviju empatiju, nauče da se druže, poštuju i cene jedni druge. Književna dela pored svoje umetničke vrednosti prestavljaju značajan alat za razvijanje brojnih kompetencija koje će takođe deci biti potrebne zauvek – da izdvoje važno od manje važnog, da povezuju, promišljaju, izdvajaju ključne reči, treniraju svoju pažnju koja je ozbiljno ugrožena, razvijaju kritičko mišljenje, nauče da oblikuju svoj stav, navode argumente, pozivaju se na napisano…“, objašnjava nastavnica.