Kada je grupa starijih odraslih osoba u Portugalu uradila testove pisanja, naučnici su pronašli vezu između načina na koji pišu, rukopisa i zdravlja njihovog mozga.
Brzina i složenost rukopisa mogu biti pokazatelj zdravlja mozga, pokazuje nova studija.
Do tog zaključka naučnici su došli nakon što su starije osobe rešavale niz zadataka pisanja različite težine.
Kod najkompleksnijeg zadatka – pisanja rečenice koja im je diktirana – uočena je snažna povezanost između brzine i stila rukopisa i kognitivnog oštećenja.
„Pisanje nije samo motorička aktivnost; to je prozor u mozak“, izjavila je glavna autorka studije, dr Ana Rita Matijas, docentkinja na Univerzitetu u Evori u Portugalu.
„Otkrili smo da starije odrasle osobe sa kognitivnim oštećenjem pokazuju različite obrasce u vremenu i organizaciji pokreta pri pisanju.“
Rukopis uključuje više kognitivnih procesa, uključujući motornu kontrolu, interpretaciju senzornih informacija – bilo da su one čute ili pročitane – i organizaciju pokreta na papiru.
Međutim, pošto je to tako kognitivno zahtevan zadatak, naučnici poput Matijas smatraju da bi rukopis mogao da se koristi kao pokazatelj kognitivnog propadanja sa godinama.
„Vremenski tok i organizacija poteza usko su povezani sa načinom na koji mozak planira i izvršava radnje, a to zavisi od radne memorije i izvršnih funkcija“, objasnila je Matijas, piše Science Focus.
„Kako ovi kognitivni sistemi slabe, pisanje postaje sporije, fragmentisanije i manje koordinisano.“
Studija je obuhvatila 58 korisnika domova za starije osobe, uzrasta od 62 do 92 godine, među kojima je 38 već imalo dijagnostikovan neki oblik kognitivnog oštećenja.
Učesnici su radili dva tipa zadataka koristeći digitalnu olovku i tablet.
Prvi je bio jednostavna kontrola pokreta, gde su imali 20 sekundi da nacrtaju 10 horizontalnih linija ili najmanje 10 tačaka. Ovi testovi nisu pokazali jaku vezu sa kognitivnim oštećenjem, verovatno zato što su bili previše jednostavni.
Zatim su naučnici tražili od učesnika da prepišu rečenicu sa kartice i da napišu složenu rečenicu dok im se diktira.
Ovog puta uočene su jasne razlike – posebno u zadatku diktata. Tri ključna pokazatelja su se izdvojila: visina slova, vreme kada su učesnici počeli da pišu i koliko im je trebalo da završe zadatak.
„Zadaci diktiranja su osetljiviji jer zahtevaju da mozak istovremeno radi više stvari: da sluša, obrađuje jezik, pretvara zvuk u pisani oblik i koordinira pokrete“, rekla je Matijas.
Takođe je istakla da i sam sadržaj koji se piše ima značaj: „Duže, nepredvidive ili jezički zahtevnije rečenice stavljaju veći pritisak na kognitivne resurse.“
Tim se nada da bi ovakvi zadaci pisanja mogli da postanu praktična, jeftina i neinvazivna metoda za rano otkrivanje kognitivnog opadanja.
Međutim, potrebno je još istraživanja pre nego što se ovakvi testovi uvedu u ordinacije, uključujući dugoročne studije sa većim i raznovrsnijim uzorcima.