Zabrinjavajući su podacima da se skoro četvrtina mladih u Srbiji u nekom trenutku suočila sa depresijom i anksioznošću. Polovina njih traži psihološku pomoć. Zabrinjava i to što kada zakucaju na vrata državnih ustanova, ona nisu uvek širom otvorena.
Studentkinja iz Beograda tvrdi da je njena borba u potrazi za psihološkom podrškom od strane države trajala čak tri godine. Obraćala se ona i Studentskoj poliklinici i Institutu za mentalno zdravlje – i na kraju – opet ništa.
„Tamo nisam naišla na baš najbolji tretman, bili su prebukirani i nisu imali dovoljno vremena da pričaju sa mnom. Jednostavno nisu me saslušali dovoljno, probala sam i da promenim lekara, ali mi ni to na kraju nisu dozvolili, pa sam odustala od njih“, navodi studentkinja.
Da li zbog nedostatka stručnog kadra ili manjka kapaciteta, u Studentskoj poliklinici na slobodan termin čeka se i po mesec dana.
„Psiholog činio mi se neprofesionalnim, dosta je pričao o nekim stvarima koje nisu povezane sa mojim problemima i poslednji put kada sam došla on je čak i vikao na mene i posle toga sam prestala da idem“, kaže ona.
Psiholozi tvrde – mladi su danas otvoreniji za razgovor. Ali, da li se u tom slučaju mogu obratiti državnim institucijama? Ili ipak moraju biti i otvorenijih novčanika? Pa se pre odlučuju da pomoć potraže privatno?
Čini se da se većina građana opredeljuje za ovo drugo:
„Znam iz iskustva dosta ljudi koji su išli državno da potraže stručnu pomoć i nije se najbolje završilo u većini situacija, tako da ja lično ne bih“.
„Privatno moraš da plaćaš i onda je trošak… Mislim, ako mogu da priuštim onda okej, ali prvo bih probao državno, pa onda bih privatno ako ne ide.“
„Mislim, imam iskustva s tim, tako da da uglavnom bih privatno.“
Gde je zapelo? Studentska poliklinika, kao ni Institut, zbog, kako tvrde, komplikovanih procedura, na naše upite nisu odgovorili. Ali je nacionalno istraživanje o životnim i zdravstvenim navikama dvadesetogodišnjaka platforme “Zdravo dvadesete” kompanije Galenika rezultiralo zabrinjavajućim podacima. Četvrtina mladih bori se sa depresijom i anksioznošću. Polovina njih odlučuje se da potraži pomoć.
„Uvek je ideja o pomoći u mentalnom zdravlju bila nekako ne baš dobrodošla, ali mislim da je situacija danas mnogo bolja, (…) kada je zaista potrebna pomoć mladi su u stanju da se obrate“, smatra psihijatar Tija Despotović.
Klinički psiholog Snežana Mrvić sa Instituta za mentalno zdravlje uputila nas je na psihološko savetovalište Centar za mlade.
Kako kaže, otvoren nakon majskih tragedija prošle godine, takozvani CEZAM ima za cilj pružanje besplatne psihosocijalne podrške mladima u uzrastu od 10 do 30 godina.
„Svaka mlada osoba koja dobije svoj termin, koja zakaže svoj termin, ima pravo na pet besplatnih seansi, u trajanju od 45 minuta sa edukovanim, iskusnim psiholozima koji rade u različitim ustanovama u Beogradu“, navodi.
Mrvić kaže da statistički podaci Centra od aprila pokazuju da veliki broj mladih u kasnoj adolescenciji ima potrebu da se obrati za pomoć. Takvi podaci govore i u prilog tome da nemaju strah da potraže psihološku podršku, dodaje ona.
Međutim, postavlja se pitanje – da li je Centar za mlade samo izolovani primer podrške ili postoji sistemsko rešenje? Iz Ministarstva zdravlja nisu nam odgovorili.