Danas naleteh na ovu sliku, posle mnogo godina,
“Za Kosovo-Kumanovo,
Za Slivnicu-Bregalnicu”.
Za samo stotinak godina, iz Srba je nestao taj osvetnički duh, ta potreba da se namiri istorijski dug i da se batine vrate.
Postali smo Sorabi, koji žive u sedamhiljada i nekoj godini, postali smo nacionalisti, rodoljubi i svetosavci bez jaja. Samo idemo i plačemo, tužakamo ko nam je šta uradio i prizivamo svet i nebesku pravdu, Boga i Ruse, da naš dug namire umesto nas.
Često čujem kako smo uvek bili ovakvi i kako nikad nismo bili bolji, ali da je tako, ne bi se naši stari popeli uz Kajmakčalan i ne bi prešli Albaniju.
Ne sumnjam da su zloba i zavist postojalli uvek, kao i srebroljublje i ostale opačine, ali je očigledno da je našim precima nešto ipak bilo važnije od sopstvenih usranih gaća, nešto što je bilo iznad pojedinačnih slabosti i nedovoljstava.
Danas svi kenjaju o sabornosti, slozi i ostalim sranjima, a svako svoje dupe gleda.
Hipokrizija je nacionalni kult.
